Sudeći po rezultatima poslednjih lokalnih izbora održanih 2016. godine, lokalni odbori političkih stranaka koje se smatraju desnicom dovedeni su na periferiju interesovanja birača. Za svoj neslavan kraj mitrovačka desnica može da zahvali ne samo biračima, već i svojim alavim i nesposobnim vođama koji često nisu pravili razliku između ideologije i kriminala.
Nekad velike partije koje su na svojim spiskovima imale i po nekoliko hiljada članova sada su svedene na delovanje par entuzijasta koji se, u pojedinim slučajevima, mogu smatrati čak i najvećim krivcima za posrnuće.
Od nekada, u 90-im, velikog SPO-a, nije ostalo bukvalno ništa, a poslednji mohikanac iz tog perioda koji je do dan danas ostao partijski aktivan Branko Todorović, sa svojim istomišljenicima, osnovao je Pokret obnove Kraljevine Srbije, još jedno mrtvorođenče lokalne političke scene.
Kada su u pitanju radikali, najveći deo onih koji su u ratnim 90-im pevali „Od 18 pa na više čiča-Draža mobiliše“ preteći neistomišljenicima i inovernicima zahrđalim kašikama i Velkom Srbijom, prebacio se, tokom kolektivne seobe 2008-2009. godine u Srpsku naprednu stranku u kojoj danas peva sasvim druge pesme, primerenije trenutku i u skladu sa evropskim standardima.
Ostatak radikala vegetira na liku Vojislava Šešelja tako da su, zahvaljujući tome, uspeli i da se vrate u mitrovačku gradsku skupštinu, ovog puta sa četiri osvojena mandata. Kako zlurado komentarišu njihovi poznanici, da su se manje krili iza Šešelja, a više promovisali sebe – svakako bi osvojili manje mandata.
No, mitrovački radikali to kao da ne žele da shvate, pa na sastancima njihovog gradskog odbora redovno do velikih problema, čak i prekida, zbog želje mnogih nezadovoljnih „patrijota“ koji bi da se nameste na neko upražnjeno i plaćeno mesto u raznim odborima koja donose mesečnu apanažu. Tri puta su već birali pomoćnika gradonačelnika, funkciji koja im, po koalicionom sporazumu sa naprednjacima, Čedinim liberalima, socijalistima i čankovim ligašima – pripada.
No, radikali su još i dobro prošli za razliku od Dverjana koji su hrabro krenuli sami među birački narod kako bi se domogli skupštine. Pre izbora odbili su saradnju sa zavičajno krajiškim Narodnim orkestrom „Dinara-Drina-Dunav“, zbog čega su ovi bili primorani da ponude saradnju ostatku DSS-a, što je od istih oberučke prihvaćeno
Ta saradnja donela im je tri mandata (dva DSS, a jedan DDD). Za razliku od pomenutih političkih manipulanata Dveri su ostali bez mandata, ali i bez rukovodstva lokalnog starešinstva koje je ostalo nezadovoljno Đilasovskom orijentacijom Boška Obradovića.
I odbor Dveri danas praktično ne postoji, poput nekadašnjeg odbora (takođe desno orijentisane) Nove Srbije.
Isto važi i za lokalni DSS koji tvrdi da ima izabranog predsednika, čak tri potpredsednika – jedino im još nedostaje članstvo koje se odavno preselilo u vladajuće naprednjake, naročito zahvaljujući sadašnjem predsedniku Gradskog odbora Mikici Iliću koji je ko pile u kučinu – upetljan u politiku, a da ne zna ni odakle je došao, niti gde treba da krene!
Uopšteno uzevši, desničarske partije u mitrovačkom parlamentu u sadašnjem sazivu broje svega 7 mandata, a od nekada velikih partija ostale su samo froncle na čijem čelu se nalaze ili nesposobna rukovodstva ili kriminalizovane vođe. Kako stvari stoje, emocijama nabijene patriotske bajke počinju da se urušavaju same od sebe, potpomognute iznutra, svojim sujetnim liderima, nespremnim za bilo kakvu saradnju ili tuđe mišljenje.
Očigledno, učeći o velikanima iz srpske istorije površno, pri tom i ne shvatajući poentu, predstavnici desno opredeljenih stranaka kao da sebe zamišljaju kao nove voždove, nove đenerale (makar i na lokalnom nivou), a da istovremeno nemaju ni hrabrosti, niti veru (mudrost da i pominjem) svojih uzora.
S druge strane, pred nedostatkom radnih mesta, pred ekonomskom bedom, pred nepravdom i halapljivošću države i njenih predstavnika, biračko telo je očigledno otkazalo poslušnost i čiča-Draži i tim njegovim samoproklamovanim lokalnim nameštenicima koji jedino rešenje za sve ekonomske nedaće vide u skupljena tri prsta.
Ono što je svima, sem njih, potpuno jasno je da će budućnost u svojim rukama držati samo oni koji obezbede radna mesta i nove fabrike, a takvih među licemernim i alavim mitrovačkim liderima desnice – trenutno nema.
(Milan Milivojević)