ĐORĐE ILIJIN: „Muzika koja je nekad bila za šatru sad je na glavnim programima televizije“

0
656

Pojava sremskomitrovačke rok grupe „Tako“, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, bila je donekle presedan, jer je njihov pristup u mnogo čemu iskakao iz već uveliko ustaljenih šablona koji su vladali tadašnjom jugoslovenskom scenom. To je značilo da se i u ovim našim balkanskim gudurama mogao provući dah ondašnje svetske scene i to u trenutku, kada je rokenrol, bar što se Beograda tiče, zapao u popriličan ćorsokak, u modi je uglavnom bila opšta komercijalizacija, pa čak i besramno podilaženje publici.

U takvom okruženju ljudi sasvim drugačijih umetničkih senzibiliteta formiraju grupu koja je gajila nesumnjivo iskren pristup, ali se upravo zbog toga i susretala sa preprekama koje su drugi sasvim elegantno zaobišli, što sasvim proračunato, a što i zbog nemogućnosti da formulišu i stvore neki svoj kompleksniji muzički izraz. Kompozitor i multiinstrumentalista Đorđe Ilijin je uz basistu Dušana Ćućuza bio u svim postavama benda, pa je svakako bilo interesantno iz njegovog ugla čuti priču o svemu tome, ali i o odlasku u Ameriku, o aktuelnom trenutku u kome se popularna muzika nalazi, a svakako i o njegovom solo albumu „Flying In The Dream“ koji je pre par godina za ovdašnje tržište objavila izdavačka kuća „Multimedia“.

Rođen si 1952. godine u Sremskoj Mitrovici. Kako pamtiš te trenutke u kojima te je muzika počela obuzimati?

Pa pamtim dosta toga. Čak me ponešto čega se prisetim sada i iznenađuje, vremenom čovek zaboravi određene stvari, što obično bude u nekim srednjim godinama. To jeste daleka prošlost, ali nekako naš mozak funkcioniše na taj način. Uostalom, kada drugi dođu u moje godine, videće da nekako tada počinješ da izvlačiš sve što ti se nekada desilo. U sećanju mi je ostao taj utisak kada me je otac vodio na šišanje kod čika Marijana koji je imao običaj da sluša klasičnu muziku i dok sam tamo čekao da dođem na red, pamtim taj neki divan osećaj koji me je obuzimao zbog toga što bih čuo. To je neko stanje u kome, kada počne muzika, odjednom se promeniš, počneš drugačije da misliš. Posle sam o tome puno i razmišljao, ali nikada nisam otkrio zašto je to tako, ali verujem da je to slično i kod drugih ljudi.

Da li se neko u tvojoj porodici bavio muzikom?

U nekom smislu jeste, moj teča je bio odličan svirač harmonike i u tom nekom ranijem periodu svirao je na porodičnim skupovima. U Sremu se sviraju starogradske pesme i ja bih ga uvek slušao, bolje reći „zakovao“ bih se za njega, ništa mi drugo nije moglo toliko privući pažnju kao to njegovo sviranje. Drugi su kao nešto igrali, veselili se, pričali, obraćali pažnju jedni na druge, ali ja sam video samo njega. On je to primetio, jer svaki svirac istovremeno posmatra i one kojima svira. Gledao sam u njegove prste i kako viljuškom popravlja ona perca od tonova, znao bi otvoriti harmoniku kada bi se nešto zaglavilo. Teča mi je bio prvi uzor, a ostali i sa majčine i sa očeve strane, nisu se bavili muzikom.

Dobro, ako si još kao mali počeo da obraćaš pažnju na klasičnu muziku, u kom trenutku si se zainteresovao za rokenrol?

Što se tiče rokenrola, pamtim da me je najviše uzbudilo kada sam bio u poseti kod svog rođaka u Šidu i kada me je on odveo na jednu igranku, imao sam tada otprilike petnaest godina, a možda čak i manje. U jednom trenutku bend je svirao kompoziciju „Satisfaction“ od Stonsa i sećam se da me je taj poznati rif „uhvatio“ totalno. U to vreme nije bilo neobično da bend ponavlja pesme koje svira, pa je tako bilo i tada i to je počelo da me trigeruje.

Tamo je verovatno svirao neki lokalni bend?

Upravo tako, bio sam mlad i iznenađen da me je rođak uopšte i odveo na tu igranku koja se održavala u nekoj tekstilnoj fabrici, pa su tu bile sve same devojke. Tad sam prvi put i igrao.

To se dešava negde oko 1965. godine?

Otprilike, ali oduvek mi je muzika bila jako važna. Otac mi je preminuo kada sam imao pet i po godina, a u to vreme svi u komšiluku su slušali radio, ali su nakon toga počeli da gase svoje aparate kada bih se pojavio i tada sam i ja po tom običaju prestao da slušam muziku, to je bila kao neka zabrana i tada je nastao neki period kada nisam imao neku direktnu vezu sa muzikom. Tada sam počeo da pevam u sebi i osećao sam krivicu zbog toga, a potom sam išao kod jednog druga koji nije bio u fazonu tih običaja, pa sam kod njega slušao muziku.

Pored redovne, išao si i u muzičku školu gde si izučavao klavir i flautu. U kojim godinama si pošao u muzičku školu?

Relativno kasno. Moja majka je kupila klavir, imala je tu neku ideju da taj instrument počnem da sviram, ali to je prilično kasno bilo, u nekoj mojoj dvanaestoj godini. Što se tiče flaute, tu sam odjednom položio sve četiri godine, ali to je već bilo kada sam počeo da studiram. S obzirom da sam studirao etnologiju moj prijatelj Bojan Jovanović, etnolog, me je spojio sa jednim Nišlijom koji je bio prijatelj sa flautistom Miodragom Azanjcem. On mi je potom davao časove, međutim nije to dugo trajalo, ali je svakako bilo je zanimljivo jer je više nas bilo prisutno. Odlazio bih nedeljom na časove i njegovih četrnaest-petnaest đaka, između ostalih pamtim i Ljubu Jovanovića (pedagog, član ansambala koji su svirali staru muziku – Muzika Antika i Ars Nova, op. autora), bi svirali i taj njegov način rada je na mene baš ostavio utisak. Posle sam u SKC-u gledao njegov hor flauta i slušao neka predavanja, on je takođe imao ljubav prema čitanju koja se i kod mene razvila. Međutim, nisam se tu dugo zadržao, nastavio sam posle toga da sviram sam, kupovao note od Baha, Hendla, voleo sam te sonate, tako da sam i flautu poput nekih drugih instrumenata svirao sam. Potom sam u Sremskoj Mitrovici sve četiri godine položio u jednom ispitu.

Već kao gimnazijalac počinješ da komponuješ muziku za pozorište. Kako je došlo do te saradnje?

Moj brat Vlada Trećak se dosta mlad upisao na glumačku sekciju, preko zime bi dolazio kod mene da se družimo, pa me je vodio u pozorište koje sam tako i zavoleo. Kada sam počeo da sviram klavir, neko vreme sam prestao da idem u školu, počeo sam sam da sviram i improvizujem. Pravio sam neke nestašlluke pa me je majka kažnjavala da dvadeset dana ne izlazim napolje pa sam po ceo dan svirao i potpuno se navukao na to. Svaki čovek ima u sebi neku muziku, samo što neko zna, a neko ne zna da to ima, a ja sam uvek čuo neku muziku u sebi, pa sam tako počeo da improvizujem i da sviram po sluhu.

I tako si došao do nekih ideja za svoje kompozicije?

To je već bilo malo kasnije, u vreme kada sam počeo da sviram sa bendovima.

Jedna od prvih grupa sa kojima si svirao su „Sećanja“?

Prvi moj mladalački bend, to je bilo u periodu kada sam imao petnaestak godina, se zvao Dečaci Henrija IV. Tada su se svirale pesme sa festivala i sećam da je prva pesma koju sam uvežbao sa tim bendom bila „Ono sve što znaš o meni“ od Arsena Dedića, to je bilo u c molu, takođe je tu imao neki klavirski, pentatonski solo i faktički sam tako počeo. Grupa se brzo razišla, a Sećanja su već bila profesionalni bend u koji sam ušao kada se malo čulo za mene. Tu je bilo dosta dobrih muzičara. Interesantno je da tada nisam nešto puno izlazio, više sam muziku doživljavao kao neko samotno provođenje vremena, ali sam kasnije nekako uspeo da dosta naučim uz te kaver bendove, a jedan od prvih, ozbiljnijih, su svakako Sećanja. Imao sam sreću da su oni već bili uvežbani, imali su svoje „tezgice“, svirali su u Domu omladine i ja sam tu „uskočio“ pošto sam svirao i flautu i usnu harmoniku, što je uz klavijature kao osnovni instrument svakako bilo zanimljivo.

Da li je neko iz grupe Sećanja kasnije napravio neku značajniju karijeru, sem tebe, naravno?

U suštini, nije. Šimunovački, mi smo ga zvali Šime, je svirao tamburicu u Radio Novom Sadu, tu je bio Kreša koji je svirao klarinet, ali je potom isto bio član tamburaškog orkestra, gitarista Zoran Simić je prestao da svira rokenrol, prešao je na tamburicu, takođe i dalje svira, pa čak pravi i restauira tambure. Od svih tih muzičara sa kojima sam se družio kasnije je najdalje otišao Nebojša Živković, on je čuveni marimbista, piše simfonije, njega sam upoznao u vreme dok sam svirao u grupi Tako. Tada je još uvek bio dečak, a kasnije je postao neprevaziđen. Pomenuo bih i Ćurčića, koga smo zvali Čaki, on je čak svirao i na onoj prvoj gitarijadi na Sajmištu. Bio je što se tiče svega toga poput nekog maga, svirao je gitaru i važio za čoveka koji je „doneo“ rok muziku u Mitrovicu, sav je bio u tome i uvek je oko sebe imao svoju ekipu. Imao sam sreću da sviram i sa njim u bendu i to je dosta dobro bilo, jednom nas je čuo Dušan Ćućuz koji je u to vreme radio kao tehničar za YU grupu…

Dok si bio član čuvene grupe Tako imali ste dosta zapažen nastup u Pioniru?

To je bio koncert za distrofičare i tu je nastupalo dosta bendova, hala je bila puna. Naša svirka je bila veoma dobro primljena, kritike su bile dobre. U tom periodu smo već imali neki naš materijal, neke moje kompozicije, a snimili smo i prva tri snimka za Radio Beograd, kompozicije -„Lena“, „Čudan grad“ i „Daždevnjak“. Kada sam svirao sa grupom Sećanja na gitarijadi u Zaječaru, to je bilo sedmdeset i neke godine, podelili smo tada drugo mesto sa nekim zaječarskim bendom, ali je još važnije što sam tada prvi put čuo Točka i „Bisku 2“, što me je zaista fasciniralo i od tada sam imao želju da i ja krenem tim nekim putem, da i sam stvaram svoje kompozicije. Točak mi je bio velika inspiracija.

Krajem avgusta 1977. godine, svirali ste kao predgrupa na koncertu Bijelog Dugmeta kod Hajdučke česme.

Kada smo mi tamo počeli da sviramo dok smo završili prvu kompoziciju već je počeo polako da pada mrak. U jednom momentu dok sam svirao usnu harmoniku, video sam kako su ljudi počeli da pale upaljače, to je stvarno bilo nesabrojivo koliko ih je bilo. Ta svetlost i taj prostor su neverovatno izgledali, kasnije sam sretao one ljude koji su tu bili, ali i one kojima roditelji nisu dali da idu, ali u procene se ipak ne bih upuštao. Kada smo mi svirali besplatan koncert na Kalemegdanu, znam da je bilo oko 5 000 ljudi, za toliki broj publike imam osećaj, ali za više od toga svakako ne. Nakon tog koncerta imali smo turneju sa Bijelim dugmetom i svuda su stadioni bili puni, čak mi se čini da je tada rokenrol počeo pomalo da pobeđuje fudbal, ali ipak je to sve subjektivno. Sećam se hale Tivoli u Ljubljani, Čaira u Nišu, sarajevskog koncerta, sve je to bilo puno.

Zašto se grupa Tako raspala?

Pa bubnjar (Slobodan Felekatović, op. autora) je trebao da ide u vojsku i to je zvanično bio razlog, ali i ja sam bio umoran, svi smo bili umorni. Ne bih sada želeo da izgleda kako sam se ja izopštio ili da sam bio izopšten, ali su počeli da se pojavljuju natpisi tipa – Đorđe Ilijin i grupa Tako, što je izazvalo neke nesporazume i prigovore poput – ti si nas iskoristio. Miroslav Dukić je počeo da se buni, čak je jednom na nekoj probi rekao kako mu se ne sviđa to što radimo i polako se spakovao, ostali su ćutali. Posle ga je Dule opet ubedio da se vrati, ali sve vreme je između nas dvojice bio neki antagonizam, čak mi je Ćućuz jednom rekao – ne znam zašto te on mrzi. Radio je neke stvari koje mi se nisu dopadale i on je u stvari bio razlog zašto ja nisam hteo da nastavim dalje, mada mi je teško to da kažem, ali mi nikada nismo mogli da imamo neki zajednički jezik. Po mom mišljenju, svaka grupa uspe ako ima jednog lidera. Dule je bio šef, a mene su izdavači nazvali liderom, mada ja nisam nikada bio u fazonu da budem nekakav lider, a u stvari onaj ko je uticao na odluke da li će nešto biti sprovedeno ili ne, bio je Miroslav Dukić. Eto nedavno sam imao ponudu u vezi objavljivanja specijalnog izdanje grupe Tako sa prvim i drugim albumom i dodatnim snimcima, pa sam između nas putem interneta otvorio zajedničku konferenciju, ali ni Dule ni Miroslav mi se tu uopšte nisu javili naprotiv, počeli su neki napadi i optuživanja, ne znam zaista zbog čega. Takve stvari mi nikada nisu odgovarale, a bilo je i previše toga, možda je to zasićenje, ali takođe treba da kažem da se mi nikada nismo svađali, ako do toga dođe ja se jednostavno okrenem i odem. U svakom slučaju, svako će ti dati drugačike viđenje toga, ali znam kada sam posle u studiju „Akvarijus“ radio kao snimatelj i da su se mnoge grupe svađale, nisu dugo trajale, a ako se i dogodi da traju, to je stvarno majstorstvo.

Kada si otišao u SAD?

Nekoliko meseci pre nego što su počeli nemiri u ondašnjoj „Jugi“, to je bila ’89. godina. Četrnaest godina, nisam uopšte dolazio. Potom sam jednom godišnje bio u Srbiji s obzirom da sam i tamo radio u školi u Harlemu, pa sam za to koristio priliku kada je bio raspust. Kada sam se penzionisao vratio sam se trajno.

Album „Flying In The Dream“ objavio si 2020. godine?

Taj album je većinom stvoren u Njujorku. Ovamo sam došao sa jedno šest sati muzike koja je rađena za film i pozorište. Radio sam tri filma, u pozorištu sam radio Šekspira, Strindberga, ali ta muzika možda i nije za objavljivanje, u svakom slučaju ono što sam izabrao kasnije sam ovde i doradio. U poslednje vreme više radim neke stvari koje su smirujuće, atmosferske, dok sam u Americi pokrivao mnoge stilove i to me je mnogo čemu naučilo. Gledao sam i stvarao muziku, to je ono instant komponovanje i time sam se bavio u Americi nekih sedamnaest-osamnaest godina jedno šesnaest sati nedeljno, od toga sam i živeo pored svih ostalih poslova koje sam tamo radio. Bio sam digao ruke od ideje da nešto objavljujem, ali onda me je Nemeček spojio sa Rođom iz „Multimedije“, pa je ta izdavačka kuća objavila album „Flying In The Dream“. Može se dogoditi da toga bude još, ali treba shvatiti da je na današnjem tržištu malo ljudi zainteresovano za takvu vrstu muzike. Ono što me svakako privlači, posebno jer sam doživeo mali moždani udar je ta terapijska strana muzike, mada u svakoj muzici možeš imati neku vrstu terapije.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

RAZGOVOR VODIO: Goran Živanović/Telegraf

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here