Dok se studenti državnih fakulteta još dogovaraju sa asistentima oko kolokvijuma, jedan poseban soj afirmisanih kadrova već je stigao do svog cilja – visokoškolske diplome. Ne, nisu to olimpijci znanja, već diplomirani maratonci privatnih fakulteta — ljudi koji su studije završili brže nego što traje prosečan popust u tržnom centru.
Njihove diplome, kažu upućeni, imaju poseban miris — kombinaciju sveže štampanog papira i uredno izmirenih novčanih rata. Godine studiranja? Fleksibilna kategorija. Nekima su trajale kraće od mandata v. d. direktora javnog preduzeća, a to je već ozbiljan uspeh.
Danas su ti, gotovo po nekom pravilu, nekada neuspešni studenti državnih fakulteta, ponosni nosioci titula: savetnik, koordinator, pomoćnik zamenika pomoćnika. Njihove biografije su impresivne — bogato iskustvo u „strateškom razmišljanju“, „menadžmentu procesa“ i, naravno, „upravljanju izazovima“, što je savremeni izraz za mlaćenje prazne slame na državnim jaslama i sisanje budžetskog novca.
Zanimljivo je i to da većina ovih kadrova ima jednu zajedničku crtu: godine. Ne one studentske, buntovne, već zrele, ozbiljne, često bliže penziji nego indeksu. Ali u svoju odbranu kažu – nikad nije kasno za znanje, pogotovo kada ono dolazi sa partijskom knjižicom i bez suvišnih pitanja. Doktorati su posebna priča. Tematski raznovrsni, metodološki hrabri, često napisani brzinom kojom se potpisuju ugovori o javnim nabavkama. Odbrana traje kraće od uvodnog izlaganja, ali aplauz je zagarantovan — publika su kolege sa sličnim diplomama.
I tako, dok mladi odlaze, a budžet stenje, privatno obrazovani „stručnjaci“ mirno sede, planiraju strategije i objašnjavaju kako sistem mora da se reformiše. Naravno, bez diranja u njihove pozicije — jer znanje je prolazno, ali državna plata je večna.
U zemlji u kojoj se diploma može kupiti, a funkcija naslediti, ostaje samo jedno pitanje: da li su svi ovi ljudi prevaranti ili samo najbolji đaci političkog sistema kakav smo stvorili?
