Fruškogorska lepa sela – lepo izumiru!

2
3579

Opšte je poznato da je tokom dugog perioda čitav ovaj prostor bio zapravo dno Panonskog mora. Fruška gora bila je ostrvo. Izgleda nam, naravno, čudno, ali Iriški venac, recimo, bio je tek greben koji izranja iz mora. U simboličnom smislu, za nas Fruška gora je i danas poput nekog ostrva, na kojem važe posebna pravila.

Ono što je najuočljivije jeste nažalost apsolutna disproporcija između onoga što o njoj misle turisti i utiska koji ćete od meštana steći „radnim danom“.

Na jednoj strani zasuti smo karakterističnim rečenicama poput ove: „Mirna i gostoljubiva fruškogorska mesta, prelepi pejzaži kao na slikama velikih majstora, pogled na prostrane ravnice i vinograde na obroncima predstavljaju raj za pronalaženje duhovnog mira i ravnoteže. Sa druge strane, riznice geološkog i kulturno-istorijskog nasleđa pričaju zanimljive priče od praistorije pa sve do današnjih dana. Posebno mesto zauzimaju fruškogorski manastiri, stubovi duhovnosti i kulture naroda na ovim prostorima. Sve ove odlike Fruške gore čine je atraktivnom i primamljivom destinacijom i predstavljaju poziv za turiste svih profila da je posete i uživaju u njenim čarima“.

Reklo bi se – istrgnut komadić raja, koji još samo čeka i na vas!

A onda sačekate da se praznični utisci slegnu, pa pročitate statističku činjenicu: Nekada bogata fruškogorska sela danas polako izumiru. Prema poslednjem popisu, u četiri najmanja sela iriške opštine – Grgetegu, Velikoj i Maloj Remeti i Dobrodolu, danas ukupno živi 357 stanovnika.

Međutim, meštani tvrde da je taj broj daleko manji, pošto su tu uračunati i vikendaši, koji zapravo i ne žive u tim selima.

Jedino fruškogorsko selo koje između svakog popisa beleži porast broja stanovnika jesu Čortanovci. A na svega nekoliko kilometara od njega nalazi se susedni Krušedol, koji je gotovo sablasno pust.

S druge strane, selo Jazak je u doslovnom smislu „negde između“.

Nakon oslobođenja od Turaka, Jazak se prvi put u izvorima spominje 1702. godine, po čemu se može svrstati u mlađa sela u Sremu. Međutim, kroz istoriju je imalo daleko širi značaj. Nakon tri decenije, 1734. godine imao je 123 kuće, a pripadao je iriškom vlastelinstvu grofa Odeskalkog. Selo se dalje uvećava i razvija i 1774. godine ima 205 kuća i 1.251 stanovnika, što će reći da je polovinom 18. veka imalo za četvrtinu više stanovnika nego danas. Stari manastir Jazak podignut je krajem 15. veka. Po naređenju Marije Terezije ukinut je kao takav 1775. Od njega danas postoji samo dobro očuvana česma u porti današnjeg manastira. Nakon ovog, podignut je novi manastir, koji predstavlja glavnu znamenitost sela i kojem ono duguje opštu prepoznatljivost svog imena.

Budući da se nalazi u dolini, Jazak je doslovno „ušuškan“ između oranica, listopadnih i četinarskih šuma i nepreglednih zasada jabuka. U vreme u kojem smo tu bili, zatekli smo nestvaran prizor. Dovoljno je da doslovno par stotina metara izađete iz sela, okrenete se prema njemu i shvatite da je ono pred vama bukvalno nestalo u zelenilu, do te mere da ćete jasno videti samo dva tornja ‒ seoske i manastirske crkve. Divota.

Selo se nalazi odmah pored Vrdnika, na geografskoj sredini između Iriga i Rume. Na obe strane imate tek nešto više od desetak kilometara. Iako pripada iriškoj opštini, meštani više gravitiraju na rumsku stranu. Kako i ne bi kada se u poslednje vreme u tamo nabujaloj industrijskoj zoni lako nalazi posao. Do te mere da smo čuli kako je u selu danas teško naći nadničare za bilo koji fizički rad.

Ipak, škola „Milica Stojadinović Srpkinja“ muku muči da sastavi i ta svoja četiri razreda. E sada, kako je moguće da selo u takvom prirodnom okruženju, a blizu svega (čak i do Novog Sada imate jedva četrdesetak minuta vožnje), ostaje bez ljudi? Ovo pitanje traži ozbiljan odgovor.

I uopšte, dok razgovarate sa ovdašnjim ljudima, primetićete nešto što samo u prvi mah deluje malo čudno. Dakle, ovde nema uobičajene kuknjave i jadanja. Naprotiv! Jazačani kažu: „Imamo baš sve. Fale nam samo devojke za udaju. Njih je malo. Svega ostalog imamo napretek!

Upravo pomenuti Jazak je nadaleko poznat po dve stvari – manastiru i vodi.

Na obroncima Nacionalnog parka „Fruška Gora“, nedaleko od manastira, nalazi se prirodno izvorište pitke vode odličnog kvaliteta. Kompanija NIS podigla je ovde jedinu seosku fabriku, upravo za preradu i punjenje vode. Nama je ovom prilikom pažnju privuklo i nešto drugo. U naselju poznatom kao Jazački prnjavor nalazi se izvor vode na privatnom posedu. Preduzimljivi vlasnici prostor su kultivisali, lepo ga održavaju i po principu dobrovoljnog priloga puštaju ljudima da natoče vode koliko hoće. Vikendom, kažu, po ovdašnju vodu dolaze ljudi čak iz Banata i Novog Sada, o čemu svedoče desetine parkiranih automobila. Kažu – isplati se!

Osim što su vredni i gostoprimljivi, Vera i Pavle Utvić imali su i dovoljno preduzimljivosti da ovo dvoje spoje u jedno. I tako je pre nekoliko godina nastala „Jazačka bajka“. Kompleks od tri apartmanske kuće, sa zatvorenim restoranom i sadržajima, čine da se na manje od sat vremena vožnje od velikih centara nađete u okruženju u kom zbog mira i kvaliteta vazduha imate utisak da ste na nekom od izvikanih planinskih vrhova. Susedni Vrdnik, ako ne računamo hotele, ima preko 1.000 ležajeva namenjenih gostima. Utvići su postavili logično pitanje: A zašto i Jazak ne bi dobio svojih dvadesetak? I tako je nastala „Jazačka bajka“. Ovo ime dali su prvi gosti, koji su domaćinima rekli da se osećaju „baš kao u bajci“.

Poseta selu Jazak, po pravilu, počinje i završava se u manastiru. Podignut sredinom 18. veka, on je najmlađi od svih fruškogorskih manastira. Naravno, najprepoznatljiviji je po moštima poslednjeg izdanka dinastije Nemanjić. Tokom Velike seobe Srba mošti Uroša Nejakog, sina cara Dušana, prenete su iz Nerodimlja u Jazak. Više puta su mošti cara Uroša premeštane iz Jaska, da bi 2001. godine bile ponovo vraćene. Tu je i deo moštiju Svete Anastasije Rimljanke. U dvorištu manastira se nalazi izvor posvećen istoimenoj svetici.

Uronjen između dva brda, sa mnoštvom legendi koje se oko njega viju, manastir ima i onu neophodnu dozu mistike koja ga čini nadaleko privlačnim. Jednostavno, zaobići se ne može i ne sme.

(Tekst: Ilija Tucić/ Foto: Čila David)

2 COMMENTS

  1. Imamo “pametnu” politiku regionanog razvoja. E sad, ako su sela na FG pusta, zamislite kako je na jugu Srbije. FG je fenomenalni ekonomski potencijal. S jedne strane Dunav, s druge Sava, manastiri, rimljani, vinogradi, lovstvo, ribarstvo…… No, to niša ne vredi kada ne postoji strategija države u pogledu reginalnog razvoja, kada se ne investira u infrastrukturi i ne daju stimulativne sredstva, garancija plasmana proizvoda, što bi mlade ljude motivisalo da ostanu na selu. Danas, distanca FG-SM, RU, NS ne znači ništa, te kada bi imali sigurnost egzistencije, zašto bi mladi ljudi išli u gradove da žive, kada kolima do njih mogu da stignu za desetak/dvadeset minuta. Ali, koga je brige za to. Važno je samo kako nam živi BGD, NS, NI i još par mesta, ostalo sve može da propadne. Važno je samo da građevinska mafija, zajedno s političkom mafijom, zida zgrade po i drveću, trgovinske centre …. Gradovi se pune, sela prazne i na kraju ćemo svi propasti. Izreka “čiije stado, njegova je livada” obiće nam se o glavu na jugu Srbije. Ovoj državi i većini medija važnije je da li se Ceci pojavio celulit, ili šta rade njena “vredna” deca, nego kako će živeti naša deca. Ako ništa ne urade, a skeptična sam da hoće, jer je intelektualni i stručni potencijal vlasti katastrofalan, deca će nam živeti negee po belom svetu i tamo će rađati naše unuke.

  2. Postoje i oni koji su kupili kuce i ostali u Jasku.Lepa vest sto je m.sestra iz Bg.kupila staro imanje koje sredjuje i zivi u selu vec godinu dana.Sto ne pisete o takvim ljudima.Mozda bi to bio podsticaj i za druge da krenu njenim stopama.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here