Srem je nekada bio prepoznatljiv po zelenilu, šumarcima, voćnjacima i velikim stablima. Danas ih je sve manje. Umesto krošnji – oranice, kuće, hale, asfalt i beton. Promena nije nastala preko noći. Nestajala je parcela po parcela, drvo po drvo. Ko danas prolazi kroz neka sremska sela teško može da ne primeti promenu. Nekada su kuće bile gotovo skrivene iza voćnjaka. Pored puteva stajali su stari drvoredi, između naselja i atara šumarci, a velika stabla bila su deo svakodnevnog pejzaža. Danas su mnogi od tih prizora prošlost.
Razlozi su različiti. Negde je zemljište raskrčeno zbog poljoprivrede. Negde su nestali stari voćnjaci jer više nema ko da ih obrađuje. Negde je zemljište jednostavno vrednije kao građevinska parcela. Tako se granica sela pomera prema ataru, a zelenilo ustupa mesto novim kućama, halama i saobraćajnicama.
Gradi se i razvija – ali pitanje je koliko zelenila nestaje u tom procesu. Posebno zabrinjava što se staro drveće uklanja mnogo brže nego što novo raste. Jedno veliko stablo može nestati za nekoliko minuta. Da bi novo dostiglo njegovu veličinu, potrebne su decenije.
Ne sme se smetnuti s uma da veliko drvo nije ukras. Ono pravi hlad, ublažava letnju vrelinu, zadržava prašinu, štiti zemljište i pruža stanište pticama i drugim životinjama. A kada drveća nestane, posledice se osećaju naročito leti. Ulice postaju užarene, dvorišta bez hlada, a naselja sve više liče na velike betonske ploče.
Srem, koji je nekada imao karakterističnu zelenu kulisu, na pojedinim mestima sve više dobija izgled prostora između njive i građevinske zone.
Najlakši način da shvatimo šta se promenilo jeste da pogledamo stare fotografije. Isti trg. Ista ulica. Isti put. Samo što su nekada iznad njih bile krošnje. Danas ih često nema.
Nisu sremske šume nestale jednog jutra. Nisu nestale ni zbog jednog razloga. Nestajale su malo-pomalo: posečen je drvored, raskrčen šumarak, uklonjen voćnjak, proširena parcela, izgrađena kuća. Svaki pojedinačni potez možda je izgledao beznačajno.
Kada se saberu – promenili su lice čitavog kraja. Zato pitanje više nije samo gde su nestale sremske šume. Pitanje je koliko ćemo još zelenila izgubiti pre nego što shvatimo da ga više nemamo dovoljno. Jer novo drvo možemo posaditi danas. Ali hlad koji će ono davati našoj deci i unucima stizaće tek za nekoliko decenija.
A možda će tada neko gledati naše stare fotografije i pitati: „Gde su nestale one šume po kojima je Srem nekada bio poznat?“
(SMP)