Prošlonedeljni incident u mitrovačkom sudu u kojem je strana državljanka pretukla sudiju Zoricu Marinković Ilijeski kao da je u potpunosti razotkrio odnos koji građani imaju prema ovoj instituciji i pokazao da je ugled pravosudnih organa u narodu – jednak nuli.
Vest objavljena na društvenim mrežama isprovocirala je nebrojeno komentara čitalaca i, što je najapsurdnije, za razliku od nekih drugih slučajeva nasilja, u ovom su listom, svi, bili na strani borbene Mađarice. Na taj način, pored fizičkih batina, sudija Ilijeski je i u javnosti prošla kroz toplog zeca, pa čak nisu retki bili ni pozivi da se pred sudom protestvuje u korist dotične strankinje, bez obzira na brutalnu agresivnost koju je ova pokazala u sudnici.
Ima se utisak da izjava sutkinje o onom što joj se dogodilo nije baš ni malo impresionirala javno mnenje.
“Osuđena je nakon izricanja presude počela da viče i pored mojih kolega skočila ka mom stolu. Jedino sam uspela da ustanem, a ona me srušila preko fotelje, uhvatila za kosu i počela da udara u predelu potiljka rukom koja joj je bila u gipsu. Zapisničarka je počela da vrišti i da pokušava da me odvuče od nasilnice. Tada su dotrčali policajci, a ja sam izgubila svest. Sledeće čega se sećam jeste da sam u Hitnoj pomoći” – govorila je povređena sutkinja novinarima, ali javnost je ostala gluva i nema na njenu jadikovku.
Zašto je to tako?
Zašto su sudije omražene među građanima, pri čemu je potpuno nevažno da li je reč o konkretnom slučaju ili se govori o opštem odnosu prema ovom zvanju?
Da li je odgovor u činjenici što je naše pravosuđe (a sa tim se jednoglasno slažu i zvanična vlast i opozicija, pa i zvaničnici iz EU) izbušeno korumpiranim, kriminalizovanim, pa i nekompetentnim sudijama, da se i ne pominju istraumirane i bipolarno dezorijentisane osobe na sudijskim funkcijama koje ne bi prošle ni neki iole ozbiljniji psihijatrijski test. Takve sudije se, po pravilu, ponašaju kao dželati, kao izvršioci volje tajkuna, kriminalaca i političkih moćnika, ne poštujući ni okrivljene građane ni zakon.
Naravno da ima i sudija koji odgovorno vrše svoju dužnost, ali oni obično idu linijom manjeg otpora, ne pokušavajući ni na koji način da utiču na poboljšanje slike koje pravosuđe ima u narodu, kao da nisu svesni činjenice da građani sve sudije gledaju jednako, svrstavajući ih u isti koš.
Javnost nije imala čast da sazna šta je Mađaricu sa gipsom toliko iznerviralo prilikom izricanja presude (čisto sumnjam da je u pitanju 15 hiljada) pa je nasrnula na sudiju, ali je zaista iritantna činjenica da sudovi treniraju strogoću na pojedincima, istovremeno dok nam milioni Azijata protrčavaju kroz državu, bez da se i potrude da nauče kako se ista zove. Štaviše, oni ne samo da nisu kažnjeni zbog nelegalnog ulaska, nego su još dobili i hranu, odeću i prenoćište, a u poslednje vreme za one najupornije se pripremaju i posebni programi za naseljavanje.
Po istom principu, sudije nemilosrdno kažnjavaju pojedince bez partijskog pedigrea (čitaj = obične građane) zbog nemanja svetla na biciklu, nevezivanja pojasa, brbljanja telefonom na prelazu, a istovremeno su, mnoge njihove nedostojne kolege, u ortakluku sa tajkunima, kriminalcima i korumpiranim političarima.
Javna je tajna da su najpopularniji oni advokati koji imaju najbolju saradnju (ispod stola) sa sudijama, a ne advokati koji su najstručniji u svom poslu.
Naročito se ismejavaju i zakoni i okrivljeni građani u lokalnoj mitrovačkoj Palati (ne)pravde. Ovde se javni tužioci i sudije Osnovnog suda nalaze u istom hodniku. Ko onda može govoriti o pravičnom suđenju. I ne samo to, nego su u istom hodniku sa njima i sudije drugostepenog suda, onog koji odlučuje o žalbi na prvostepenu presudu. Što znači, svi oni sede zajedno, ispijaju kafe, tračaraju, a onda tobože dele pravdu kojoj nije ravan ni Haški tribunal, da i ne pominjemo srednjevekovnu inkviziciju.
Pa se čude što je vascela javnost na strani Mađarice sa gipsom. Što nikog živog povrede isprepucane sutkinje ne dotiču.
Štaviše, čisto sumnjam da će i smeti da osude gipsanu strankinju ako ona upotrebi istu matricu koju je, svojevremeno, upotrebio jedan ovdašnji učitelj hrvatskog podrijetla koji je prvo osuđen zbog maltretiranja koleginica u školi, a na drugom stepenu oslobođen, nakon pritiska hrvatske predsednice Kolinde Grabar na naše “nezavisno” pravosuđe.
Ako Mađarica zatraži pomoć od svoje ambasade, i ako se Viktor Orban, koji zna kako se štiti država od nelegalnog ulaska (bez obzira da li je reč o pojedincima ili milionima ljudi), bude zainteresovao za njenu sudbinu, čik da vidim u Palati pravde tog majčinog sina (ili kćer) koji će da je osudi.
Ima vajne “nezavisne” sudije/sutkinje da uvuku rogove kao što nisu smele da zucnu ni u slučaju Kolindinog učitelja. Da ćute kao zalivene i nestrpljivo iščekuju koja će sledeća biti na meti nekog nervoznog, obespravljenog i poniženog građanina.
Najzad, to je njima njihova borba dala!
(Milan Milivojević)