Proteklu sedmicu obeležila je neviđena hajka na novinare Sremskomitrovačkog portala od strane simpatizera raznih udruženja za zaštitu pasa. Pomenuti simpatizeri, koji su se kao čopor pobesnelih pasa ostrvili na našu redakciju, zaklinjući se u „evropske standarde“ kada je u pitanju zaštita životinja, istovremeno su učinili najgore prekršaje u domenu ljudskih prava, slobode mišljenja i slobode informisanja. Takva vrsta fanatizma može se uporediti jedino sa periodom najcrnjeg nacističkog jednoumlja i srednjovekovne inkvizicije.
Milan Milivojević
I to sve zato što je, sa naše strane, ukazano na realnu opasnost od pasa lutalica, ne samo zbog ujeda već i zbog raznih bolesti koje se mogu dogoditi, među kojima i onih neizlečivih, poput besnila.
Analogno gladnom čoporu pasa, aktivisti ovih udruženja, kidisali su i na sve druge građane koji su, na društvenim mrežama, izneli mišljenje drugačije od njihovog. Javnost je imala prilike da prisustvuje iznošenju najgorih epiteta kojima se vređalo profesionalno i ljudsko dostojanstvo novinara i drugih učesnika u raspravi.
Prećeno je smrću, lomljenjem nogu, fizičkim obračunom. U istom pasusu sa držanjem lekcija o evropskim normama kada je u pitanju odnos prema psima, pripadnici pomenutog “čopora” su se izvoleli izjašnjavati o psihofizičkom stanju novinara zanemarujući činjenicu da na taj način najgrublje krše slobodu informisanja. Tolika mržnja prema drugim pripadnicima svoje vrste skoro nije viđena u našem javnom prostoru. Naravno, sve je podgrejavano sa pretećim snimcima maskiranih momaka u post-pubertetskom stadijumu, čiji su „fejsbuk“ pseudonimi bili skriveni iza „jakih“ prezimena likova iz kriminalnog miljea (Ražnatović, Bojović i sl.) i koji su očigledno vaspitavani na filmovima poput „Rana“ Srđana Dragojevića, kao i na video snimcima pripadnika Islamske države iz njene rane faze.
Naravno da niko ne poziva na pokolj pasa, na iživljavanje nad drugim živim bićima – bar kad su u pitanju natpisi redakcije Portala, pri čemu se ograđujemo od izjava nekih korisnika Fejsbuka koji su pozivali, ali članovi raznih Udruženja za zaštitu pasa to kao da nisu shvatili. Na kraju krajeva, to nas i ne čudi, njihovi uzori su pomenuti u gornjem pasusu – svakako da nije reč o akademskim građanima.
Ono što smo je nama bilo kristalno jasno odnosi se na pitanje, da li, po logici onih koje se pozivaju na Evropu kada su u pitanju pseća prava, treba ukinuti institucije države i uvesti anarhiju u zemlju tako da bi svako, po svom nahođenju, trebao da sudi neistomišljenicima? Ima li, po njima, ova zemlja zakone i sudove? Pa zašto se ne podnese krivična tužba protiv nas, ako smo ijednom rečenicom pozvali na ubijanje i pomor najvernijih čovekovih prijatelja. Treba li nekakvo udruženje „Levijatan“, skup „žešćih“ momaka sa teletabis frizurama, sa ornamentikom džihadističkih organizacija na svojim snimcima, da sprovodi pravdu i uzima stvari u svoje ruke?
Ima li ova država policiju ili treba tetovirane post-pubertetlije, čiji je rečnik satkan od replika iz Dragojevićevih filmova, da presuđuju na način na koji su oni zamislili?
Jesu li, ti isti momci, koje njihove istomišljenice iz mitrovačkog udruženja Kanis zovu “vođe” (dobro ih ne zovu alfa-mušjacima, da bi im analogija sa ljubljenom životinjskom vrstom bila kompletna), svesni da bi ti potezi vodili ka udruživanju i drugih građana koji misle sasvim drugačije od njih? Pa bi pse, vođeni talasom nasilja, kao kolateralne žrtve satirali i oni koji pre toga nikad nisu ni mrava zgazili, jer svaka akcija nužno izaziva reakciju.
Posle pasa, na red bi, po inerciji, došle i druge teme za raspravu, sve dok zemlja ne bi utonula u opšti pomor i anarhiju, na isti način na koji to danas gledamo u Siriji. Onda bi milioni građana bežali ko zna gde da spasu svoje glave i gledali kako im se deca dave u tuđim morima, kako skapavaju od gladi i zime po parkovima i željezničkim stanicama neznanih zemalja.
A sva ta lavina počela bi malom grudvom, stvorenom u želji aktivista Udruženja za zaštitu pasa da se obračunaju sa neistomišljenicima ili onima za koje misle da to jesu.
Zašto aktivistima pomenutih Udruženja smeta što smo ukazali na evidentan problem pasa lutalica u Mitrovici! Sviđalo se njima ili ne, to već liči na terorisanje stanovništva čiji naslabiji pojedinci ne smeju ni da izađu na ulice grada, da odu do samoposluge ili da se igraju po parkovima.
Kako saznajemo, gradski budžet trenutno nije u mogućnosti da finansijski isprati podizanje azila, jer je prenapregnut između izgradnje podvožnjaka, bazena, kao i drugih infrastrukturnih objekata. Ili neko smatra da je ipak važniji azil od izgradnje predškolske ustanove u Laćarku, od uređenja zdravstvenih ambulanti po selima ili izgradnje osnovne škole u Mačvanskoj Mitrovici?
Po rečima gradonačelnika Sanadera, upravo se završava projektna dokumentacija za azil koji će biti jedan od najsavremenijih u ovom delu Evrope. No, njegovom izgradnjom se problem ne rešava jer će se psi iz drugih, okolnih gradova i sela krišom, pod okriljem noći, dovoziti u Mitrovicu. Ovaj problem, kako navodi gradonačelnik, mora da se reši na nivou Sremskog okruga, a za to je potrebna dobra volja i rukovodilaca susednih opština, na čiju ažurnost lokalna gradska vlast ne može da utiče.
Sve to može da potraje i godinama, a da se istovremeno vode prazne rasprave da li su građani ujedeni od lutalica ili od vlasničkih pasa. U nekim komentarima se, čak, i sami izujedani građani okrivljuju za rane dobijene od psećih ugriza. Navodno, reč je o lošim ljudima ili o ljudima koji su sami izazivali pse. Takve olake (da ne kažemo – glupe) kvalifikacije može da izrekne samo neko ko ne razmišlja o posledicama onog što je izrečeno. Da li to znači, po teoriji pomenutih mislilaca, da su silovane ili pretučene žene same krive za svoju sudbinu jer su, prosto, loše ili su izazivale siledžije?
Na kraju, kad se već pominju uzroci i posledice, mogle bi i aktivistkinje iz lokalnog Udruženja “Kanis” javnosti dati odgovore na neka pitanja, poput ovih:
Da li je lokalna samouprava nadležnost nad problemom pasa lutalica ustupila Udruženjima poput njihovog i za tu oblast raspisala i odgovarajući konkurs? Da li je, po istom konkursu, za ovu godinu “Kanisu” opredeljeno više od 2,5 miliona dinara NAŠEG novca?
Na stranu lažno moralisanje i priče kako je to premalo sredstava. Ako ste vi, naše drage milosrdne sugrađanke iz Kanisa, poslale svoj projekat na konkurs i uhvatile u to kolo – onda treba i da ga zaigrate!
Pa izvol’te, oslobodite grad gladnih pasjih čopora!