Pokazao sam ovu fotografiju nekolicini prijatelja i poznanika, zanimala me je njihova reakcija. Ljudi su prosto ostali bez teksta jer tako nešto se ne radi. U očenašu je „Hleb naš nasušni…“, nafora je osvećeni hleb koji se deli posle liturgije, kod obeležavanja sveca, zaštitnika kuće, pored sveće i žita centralno mesto zauzima slavski kolač, okrugli hleb koji vredne i spretne ruke domaćica komadićima testa ukrašavaju, za Božić se peče česnica u koju se stavlja novčić… Kako da ne pomenem tain, vojnički hleb koji je bio mešavina ražanog i belog brašna, a stavljan je u torbicu za hleb koja je bila obavezan deo vojničke opreme.
Volim svež hleb, još ako je vruć, taj miris… O tom mirisu pisao je i genijalni Duško Radović: „Privatni pekari ne prodaju samo hleb, već i miris svežeg, toplog hleba. Sve ostale prodavnice hleba liče i mirišu na komisione. Trebalo bi zakonom utvrditi maksimalno rastojanje između peći u kojoj se hleb peče i tezge na kojoj se taj isti hleb prodaje.“
Moj otac, rođen pre Drugog svetskog rata i odrastao na proji (kukuruznom hlebu) koji šta god bilo za obrok misli da nije jeo ako ne pojede bar parče hleba, pričao mi je kako je jednom prilikom bio na večeri koju je povodom Mitrovdana, gradske slave priredio tadašnji mitrovački protonamesnik Milorad Golijan. U čelu stola, kao što je i red, sedeo je vladika sremski Vasilije, a odmah pored njega, jedan do drugog prota Milorad, princ Tomislav, sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i moj Cojle. Na kraju večere, mrvice koje su ostale oko tanjira princ je pazljivo prstima skupio na gomilicu i pojeo. „Tako sam vaspitan.„
Da to nije poza, a ni slučajnost svedok je Momo Kapor koji je pisao o svom poznanstvu s ćerkom kneza Pavla, princezom Jelisavetom i kako je jednom prilikom, kad su se našli za istom trpezom princezi sa stola pao komadić hleba. Sagla se, podigla ga, dunula u njega, poljubila i stavila u usta. Izgovorila je isto što i njen brat od strica, „tako sam vaspitana.„
Postoje razni načini da se iskoristi bajat hleb, može da se nadrobi u toplo mleko, da se napravi popara ili prženice, može da se zapeče na plotni ili u rerni, a u novije vreme napravi se topli sendvič ili tost. Sigurno znate još načina, a može da se pojede i takav, malo bajat, ali hleb je. U nekim krajevima hleb ima i pomalo morbidnu ulogu. Naime, na početku filma Lepota poroka neverna žena mesi pogaču koju će staviti na glavu, a njen prevareni muž s maljem u rukama pre smrtonosnog udarca izgovara: „Ne ubijam te ja, već ovaj hleb.„
Srbi definitivno imaju specifičan odnos prema hlebu, za Srbe hleb je svetinja. Recite mi kako je onda moguće da neko kante za smeće napuni lepinjama, šta se to u nekim glavama desilo? Uopšte ne sumnjam da će se naći neki pametnjaković koji će da kaže, pa šta? Pa ništa, idemo prema provaliji! Pa šta? Nemamo kočnice! Pa šta?
Pa ništa, neke stvari se ne rade! Imamo skoro 33 hiljade korisnika narodnih kuhinja, ko zna koliko još gladnih koji ne znaju ni šta su narodne kuhinje, a hleb bacamo u đubre!?
Da bude bolnije, nije ova fotografija „uslikana“ iza neke prčvarnice „tamo negde“, nastala je u subotu, u centru Beograda, na par stotina metara od skupštine, na skupu čiji smisao mi nije baš najjasniji. Nije mi baš najjasnije ni zašto je neko kome su puna usta naroda i deklariše se kao vernik rešio da organizuje teferič nalik na vašar sa sve pevaljkama i roštiljem za vreme posta pred najveći hrišćanski praznik, zar to nije moglo malo da pričeka? Nije mi najjasnije ni gde je bio patrijarh srpski da na to upozori?
Jedino što mi je jasno i u šta sam siguran, ti što su kante za smeće napunili hlebom nisu nikakvi Srbi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
