Pre nešto više od dvadeset godina, Island je bio sinonim za ozbiljan problem sa zloupotrebom alkohola, cigareta i droga među mladima. Tadašnja statistika je bila alarmantna gotovo svaki drugi petnaestogodišnjak je povremeno pio alkohol, a pušenje i eksperimentisanje sa različitim supstancama su postali gotovo deo odrastanja. Roditelji i stručnjaci su bili zabrinuti, a društvo je tražilo rešenje. Umesto da čekaju čudo ili prepuštaju decu strogim zabranama, Islanđani su odlučili da urade nešto što do tada nije bilo viđeno da prevenciju izgrade oko mladih i njihove svakodnevice, umesto oko kazni.
Osnovna ideja ovog modela bila je veoma jednostavna kada deca i mladi imaju ispunjen, zanimljiv i podržavajući život, prostor za poroke postaje sve manji. Island je počeo sa ozbiljnim istraživanjima, anketiranjem učenika i stalnim praćenjem stvarnog života mladih, kako bi razumeo šta ih pokreće i gde su rupe u sistemu. Analiza je pokazala da deca koja provode više vremena sa porodicom, bave se sportom ili umetnošću, imaju strukturisano slobodno vreme i osećaju bliskost sa roditeljima, ređe ulaze u rizik od zavisnosti. Upravo to je postala osnova strategije.
Ulaganja su bila velika, ali i jasno usmerena. Država i opštine su obezbedile besplatne ili simbolično plaćene aktivnosti sport, ples, muziku, likovno, glumu. Roditelji su dobijali konkretne smernice kako da učestvuju u životu svoje dece, kako da razgovaraju sa njima i prate ih, ali i kako da zajedno postavljaju granice i pravila. Škole su postale važno mesto okupljanja i podrške, a organizacije mladih su dobile priliku da kreiraju sadržaje po svojoj meri. Island je postao društvo koje sistematski podstiče zdrave izbre.
Najvažniji deo islandske priče je u upornosti i doslednosti. Nije se odustajalo nakon prve godine, niti su promene očekivane preko noći. Svake godine su učenici ispunjavali anonimne upitnike, a rezultati su analizirani na nivou škole, opštine, cele države. Ukazivalo se na trendove, prepoznavali su se problemi u zajednici i odmah tražena rešenja. Sve je bilo transparentno, uključujući i finansiranje i rezultate, a zajednica je znala da se svaka promena meri i prati.
Rezultati su više nego impresivni i danas predstavljaju svetski rekord. Dok je pre dvadeset godina više od 42% petnaestogodišnjaka pilo alkohol bar jednom mesečno, danas je taj broj ispod 5%. Procenat mladih koji puše cigarete pao je sa 23% na svega 3%. Korišćenje kanabisa, koje je tada bilo oko 17%, sada je ispod 7%. Ti brojevi nisu samo statistika iza njih su generacije mladih koji su odrasli u zdravijem, sigurnijem i podsticajnom okruženju. Island je, od države sa najvišim stopama zloupotrebe, postao evropski lider u prevenciji zavisnosti kod mladih.
Pitanje koje se prirodno postavlja jeste može li se ovo preneti na Srbiju? Iako je naše društvo drugačije, suština islandske priče je univerzalna. Nije dovoljno da se mladi samo uče šta je štetno, već je presudno da im ponudimo kvalitetan život i stvarne alternative. Srbija ima snažne sportske i umetničke klubove, ima stručnjake, ali nam često fali međusobne saradnje i poverenja. Islandski model pokazuje da su zajednički rad, stalno praćenje i otvorenost ključ uspeha. Roditelji, škole, lokalna zajednica i sama deca mogu da budu saveznici ako postoji jasan cilj zdrava i zadovoljna mladost.
Da bi se ovakav model primenio kod nas, važno je da se ne traže brza rešenja niti prebacuje odgovornost s jednih na druge. Potrebno je napraviti ozbiljnu strategiju, ulagati u besplatne aktivnosti za decu i podsticati roditelje da budu prisutni u životima svoje dece, bez obzira na svakodnevne obaveze. Pokazalo se da je novac uložen u prevenciju mnogo jeftinija opcija od troškova lečenja i društvenih posledica zavisnosti. Ono što je Island uspeo, Srbija može da ponovi ali samo ako verujemo u mlade i radimo zajedno, uporno i otvoreno, kao što su to uradili naši prijatelji sa severa.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
