Goran Pavlov iz Dolova, najmlađi među 2 hiljade osuđenika koliko ih je u najvećem muškom zatvoru na Balkanu, više od tri godine nalazi se u ćeliji. Iza rešetaka je zbog teških krađa. Momcima koji žele da se pokažu u društvu želi da kaže samo jedno: „Život u zatvoru nije život“.
Ne opravdava sebe zbog toga što je uradio, ali tvrdi da nije razmišljao kada je trebalo i da je sada tamo gde mu nije mesto. Savetuje mlade da dobro razmisle da li žele da budu tamo gde je on – u ćeliji, bez porodice, bez prijatelja, sami samcijati na svetu.
– Sećam se tog dana, iako su godine prošle. Kao da je juče bilo. Mom drugu je bio potreban novac, hteo sam da mu pomognem, nisam razmišljao o posledicama. Odlučili smo da izađemo na ulicu. Moj drug je pokušao da od jednog momka uzme skupoceni telefon. Počela je tuča. Bio sam pijan… Uplašio sam se i za njega i za sebe, izvadio sam nož i ubo momka. Pobegli smo, ali smo ubrzo završili iza rešetaka. Sada sam zahvalan bogu što je momak ostao živ i samo sam zbog toga dobio skoro pet godina zatvora. Da mi je tada bila ova pamet, nikada, ali nikada tako nešto ne bih uradio – počinje svoju ispovest Goran Pavlov (22) iz zatvora u Sremskoj Mitrovici.
Pavlov, koji će još skoro dve godine provesti iza zidina odvojen od svojih vršnjaka i stvarnog sveta, tvrdi da se iskreno kaje zbog svega što je uradio. Da može da vrati vreme, ne da ne bi podržao druga već bi i njega odgovorio od kriminala i naterao ga da radom dođu do novca.
– Maštam o danu kada ću izaći iz zatvora. Jedino ko me čeka jeste moj mlađi brat. Zovem ga kada god mogu i samo mu ponavljam da koliko god da mu je loše nikako ne razmišlja da pređe crtu zakona. Pričam mu koliko je teško u zatvoru i molim ga da izdrži dok ne izađem. Onda ćemo zajedno raditi i pošteno dolaziti do novca. Pričam mu o našoj budućnosti, o tome da ćemo imati porodice na kojima će nam svi zavideti. Teško je što ne može da me vidi, tada bi sve shvatio – objašnjava Goran dok lomi prste.
Na njemu zeleno zatvorsko odelo. Sveže obrijan i čist.
Prema njegovim rečima, vreme u zatvoru sporo teče, ali bar nešto radi za sebe. Uspeo je da završi zanat za montažera klima-uređaja i zahvalan je vaspitačima što su uspeli da kod njega probude želju da radi na sebi i da učini nešto što je dobro za njegovu budućnost. Sve će učiniti da na slobodi zaradi sebi za krov nad glavom i da pod njim gaji decu. Kako sam kaže: „Ovo nije život kakav želim”.
Nebojša Draganović, zamenik upravnika zatvora, kaže da osuđenici u okviru zidina mogu da završe osnovnu i srednju školu ili neki zanat i da izađu osposobljeni za život koji ih čeka po povratku kući.
– Ukoliko neko izrazi želju, osim toga što može da uči, može i da zaradi radeći poslove koji im se nude u zatvoru. Ovde ima dosta načina da onaj ko to želi dobro iskoristi vreme – objašnjava Draganović.
– Majka me je sa četiri godine ostavila u domu. Nje se i ne sećam. Kasnije su me uzeli hranitelji – baka i deka. Gajili su me kao svoje dete. Mislio sam da nema niko srećniji od mene, ali tada su počeli problemi. Deda je poginuo u nesreći, a baka više nije mogla da me izdržava. Opet sam završio u domu, iz kojeg sam pobegao i zbog toga sam završavio u zatvoru – kaže osuđenik Goran Popov.
