Branko Stanić, nekadašnji novinar i urednik lista „Poljoprivrednik“, svoje penzionerske dane provodi u Nikincima, selu u Opštini Ruma, a uz penziju zaradi i od uzgoja koza. Proizvodnja je za sada isplativa, iako od nje ne očekuje veliku zaradu.
Poslednje tri godine Branko Stanić, nekadašnji novinar i urednik lista „Poljoprivrednik“, svoje penzionerske dane provodi u Nikincima, selu u Opštini Ruma.
Navikao je na selo, jer je rođen u Mladenovu kod Bačke Palanke, a i ceo radni vek izveštavao je o poljoprivredi. Suđeno je bilo da penzionerske dane provede na selu, ali i dodatno zaradi od poljoprivrede. Sada uz penziju zaradi i od uzgoja koza, objavio je Agroklub.
Danas u kući u Nikincima vodi poljoprivredno gazdinstvo sa oko 50 koza, rase francuska alpina.
„Kao i svaki penzioner razmišljao sam šta mi je činiti kada slobodnog vremena bude na pretek. Ja sam dete sa sela, gde sam detinjstvo proveo uz domaće životinje i tako ih zavoleo. Kada je u listu sve već bilo gotovo, gledao sam gde ću da kupim seosko imanje sa većim dvorištem i objektima kako bih se mogao baviti poljoprivrednom proizvodnjom,“ priča Branko Stanić.
Kaže da ga je sam posao terao i kad je išao po terenu i kada je uređivao tekstove da obilazi farme koza, svinja, živine, pčelare i tako dalje. Tako je kaže video kako ljudi rade i u tome je video i sebe.
Odluka da se nastani u Nikince došla je sasvim slučajno, baš kao i odluka kojom vrstom proizvodnje će se baviti. Da gaji koze Branko se odlučio kada se puno govorilo o toj vrsti proizvodnje. Uz to, poznato je da su proizvodi od kozijeg mleka možda i najzdravije namirnice životinjskog porekla.
Osnovni motiv nije bila zarada, već više želja da za sebe i suprugu, kao i porodice svojih sinova proizvodi zdravu domaću hranu, kako od koza, tako i od nešto svinja i živine koju takođe gaji. A kako su novinari, posebno oni sa višedecenijskim stažom poznate ličnosti, vrlo lako je došao do novih mušterija u Novom Sadu, kojima danas prodaje naveći deo svojih proizvoda.
Kozije mleko, sir, surutku, odnosi na kućnu adresu mušerijama. Jarad prodaje najviše novosadskim restoranima, a kozje mleko, sir, surutku, odnosi na kućnu adresu mušterijama koje su od usta do usta razglasile da Branko ima kvalitetne proizvode.
„Na početku smo mislili da držimo dvadesetak koza, posle smo pojačali na pedeset. U Srbiji jako teško nabaviti kvalitetne koze i jarčeve, što je moguće samo na nekoliko farmi koje ih uvoze. Da bih došao do kvalitetnih koza neophodna je selekcija, a traje dve-tri godine, nekad i četiri„, kaže Branko.
Tokom tog procesa eliminiše lošije i ostavlja one bolje kako bi došao do najboljeg stada od 20 do 30 koza i na tom broju grla bi se i zadržao.
„Proširivaću samo do onog broja gde su sve koze muzne sa kvalitetnim jarčevima, u tom slučaju bih ostavljao jariće, koje sada prodajem”, kaže Branko Stanić.
Kako je registrovao poljoprivredno gazdinstvo, sve koze i jarići su umatičeni. Koristi i subvencije države od 7.000 dinara po muznoj kozi, ali kako kaže, do trećine sredstava od subvencija potroši se na ispunjavanje svih uslova da bi se do istih podsticaja došlo.
Proizvodnja je za sada isplativa, iako od nje ne očekuje veliku zaradu. Primera radi litar surutke košta 70 dinara, koju uglavnom rasproda, a ako nešto pretekne, daje je svinjama. Litar kozijeg mleka košta 120 dinara, kilogram sira 700, a tvrdog kozijeg kačkavalja 1.000 dinara. Prosečno ima oko 100 litara surutke nedeljno, dok jedna koza u „punoj snazi“ može dati i do tri litre mleka na dan.
Sistem je već razrađen, radi uglavnom sam, deca pripomognu kada naiđe period obimnijih poslova, dok supruga pomaže vikendom kada nije na svom poslu.
Zadovoljan je jer je ovaj posao za njega aktivnost i hobi i njemu je dovoljno da ima svoju hranu i nešto zarade.
„Ovaj posao bi bio isplativ kad bi čovek imao svoju zemlju, mehanizaciju i kada bi gajio najmanje 200 muznih koza. To onda više nije hobi, već posao od kog može da živi cela porodica, u kojoj će svi članovi da rade i da ne zapošljavaju nikog sa strane kako bi što više novca ostalo u kući,“ kaže Branko.
Ovaj posao kako je dalje rekao ipak mora da se voli, to je prva i osnovna stvar, jer si angažovan od jutra do sutra 365 dana u godini.
„Kada radiš sa životinjama nema nove godine, godišnjih odmora, praznika i slično. To iziskuje veliko odricanje i nisam siguran da bi mnogi mladi ljudi mogli da prihvate toliku odgovornost„, poručuje Branko Stanić.
