Ja sam majka, detetu na moru kuvam sarme i pohujem paprike, šta vas boli d**e?

Gledam, čitam, krstim se, zapržim pasulj, prostrem veš, čitam, opet gledam pa se malo krstim…operem terasu, nahranim koga imam pa opet desna ruka – prekrst i redom…ne pamtim da sam se ovoliko krstila još od Trojice. Pa da vas pitam, majke i mamike, da l’ ste, aman, normalne uglavu?!?

Čuj, neće da kuva deci kad ode na odmor, jer ona je, gospođe i gospodo, a i Gospode, otišla na odmor. Stvarno? A je l’ si odmor uzela samo od posla ili i od dece? Čisto da znam za sledeći put, neuka sam, držim redovno tu varjaču mučenu, smišljam tri obroka dnevno, ne znam šta je all inclusive i ne bih znala ni u dupe da me šutne kao ni 90% ovih mučenica što žive u Srbiji i u njoj gaje decu i hrane porodicu.

I mene isto, kao i njih, krajem meseca/pred platu obliva ‘ladan znoj od ‘šta ćemo za doručak/večeru?’ (za ručak se već nekako snađemo), pa red mekika, red palačinki, pite sa svime i svačime, pigs in blanket ili što bi se naški reklo rol viršle…eventualno pofezne kad baš vidiš da lebac putuje ka buđavom…

Evo baš sad, dok vam ovo pišem, prepržavam malo pasulja od prekjuče i iz zamrzivača vadim za dete sos bolonjeze da ugrejem, stoji malo nešto nedelju dana, pa da mu skuvam makarone. Ima i neka pavlaka uz to, jbg. Mi ćemo pasulj i krastavac salatu. Za dete mora da ima.

Da manemo sad priče o mamikama koje svoje mladunce hrane samo organic povrćem, jajima i mesom od životinja što su kljucale i pasle na obroncima Peštera a poje aronijom sa zaštićenim geografskim poreklom. To nije tema kao ni čia semenke. Uzgred, odvratne su. I one i semenke.

Ovde pričamo o zgražavanju nad mamama koje, kad odu na more, kuvaju. Zamislite, ku-va-ju. Svojoj deci, detetu, decama. Nebitno.

One, jadnice jadne i grdnice grdne kuvaju umesto da odmaraju. Jer valjda ako kuvaš nešto ne možeš i da odmaraš, štatijaznam, nesam čkolovala. Kako da odmaraš kad si dobila herniju jer si podigla pola kile krompira i ispržila ga? Stvarno. Kako?

Slušajte me, razmazotine i glumice, da vam kažem nešto, onako, u brk: Kad su vas majke vodale po Grčkoj da kupuju zavese a da vi ladite dupenciće, a sarme smotane nosile u pekaru, očevi kupovali po šes’ leba dnevno i putovalo se karavanski, familijarno, niste žalile ni majke ni očeve. A nisu ni oni sebe – radili su šta su mislili da je dobro za porodicu.

Ako je to podrazumevalo vožnju u spačeku bez hlađenja i zaglavljenim kasetofonom sa Šemsinim hitovima, sa dvoje dece koja vrište celim putem do nekog letovališta u Grčkoj, gde su iz frižider torbi vadili smrznuto meso da imate šta da žderete, nedozreli mladunci, opet dobro, njima nije bilo teško.

Ni vaše proseravanje po plaži za lokumades (krofne), ni vaše opekotine od sunca posle milion ‘skloni se pod suncobran’ i ‘dođi da te namažem’, ni vaša ‘kupimiiiiiiiiiiiiiiii’ na svakom ćošku, ama ništa baš im nije bilo teško. Lečili su to okupljanjem kad pospavate uz uzo, neko grčko pivo ili vino i partiju karata.

Vama? Vama je sve jebeno teško. Sve.

Digli ste dreku oko spremanja hrane na moru kao da vam kod kuće hranu sprema Džejmi Oliver ili imate kuvaricu. Možda neke i imaju, ali one se ne proseravaju o tome po fejzbucima i tviterima, nego ćute i idu u Dominikanu. Jok u Grčku i Tursku.

Kukumavčite kako nije odmor ako kuvate, jer ste, jelte, dok su vas mama i tata vodili i plaćali vam more, imali ličnog roba s palminim listom da vas ‘ladi, prinosi vam prvo koktele sa škampima, potom apetisane a na kraju egzotično voće.

Ovako stvarno i zaista stoje stvari (za većinu):

Na more smo nekada išli preko škole ili sa familijom. Preko škole smo išli jer je dobro društvo, i jer roditelji nisu uvek mogli da nas vode. Nije se imalo para. Smeštaj je bio osrednje nikakav, klopa nikakva skroz a provod fe – no – me – na – lan! Dok te ne u’vate u istom.

Sa familijom, opet, klopa je bila super, smeštaj uglavnom okej, provod loš i nikakav, jer nas nigde puštali nisu.

I to su, ukratko i udugo, bila dva izbora koja smo imali, a i koja danas deca imaju, samo pod nešto drugačijim uslovima. Jer, danas smo se prokurčili. Mislim roditelji, posebno mame, tate i tako samo misle ko će i kako sve to da plati a da ne proda bubreg.

Jer mamike sada pište: ‘Ovo je i moj odmor, kako da odmaram a da kuvam?’ – ovde ide znak užasnog čuđenja, jer, ponovo, nije mi najjasnije da li je kuvanje za sopstvenu porodicu ili mladunce zaista toliko mučenje da odmora nema.

Očevi ćute i često kuvaju sami, lakše im nego da slušaju kako robinja Isaura od zakonite zapomaže jer je skinula gel lak dok je gulila krastavac, ropkajući njemu i deci im koju joj je verovatno na silu napravio, jer se ona tako i odnosi prema, jelte, ‘kuvajućem’ problemu koji ovih dana preti da proljkuča na mrežama.

Sram vas sve bre bilo, goveda bezrepa od osoba, da vam kažem baš! Nemate vi pojma koliko je porodični odmor lep i koliko kratko će deca od vas išta osim para tražiti. Naročito da im nešto skuvate.

Ne tako davno, dok su mi deca bila mala, išli smo porodično na more. Više ne idemo jer su odrasli pa imaju drugačija interesovanja, ali išli smo stalno. I u vreme najveće krize. I tad nije bilo all inclusive hotela, makar ne onih u koje su naše domaće jugo guzice mogle da se uvale, ali smo imali dovoljno para da letujemo komotno.

Ali, znate li vi uopšte šta je porodično letovanje? Ne, to nije 10 dana u hotelu u kom nećete viđati svoju decu koju će zabavljati animatori i koja će jesti sa vršnjacima, kao da kod kuće decu videli nisu. Porodično letovanje je put do mora u autu gde trešti muzika posebno narezana za tu priliku, gde svi pevaju, gde stajemo da pijemo kafu, piškimo, jedemo gde nam se učini lepo i zgodno.

Porodično letovanje je apartman do plaže gde donju terasu deliš sa Nemcima koji jedu džema na leba svakog jutra a deca tvoja se smeju jer im nije jasno zašto nešto ‘normalno’ ne jedu, pa im nose hranu na tanjiru, pa onda igraju zajedno fudbal, menjaju Klinsmanov za Savićevićev dres, idu zajedno po giros.

Porodično letovanje je i ono gde ti pas od vlasnika apartmana legne pod krevet i neće da izađe pa ide sa tobom i celom tvojom ludom porodicom na plažu, i dok se vi kupate čuva stvari i čeka vas, pa vas prati nazad a decu čuva ‘po gradu’.

Porodično letovanje je kad ti Grkinja donese sveže slatko od smokava a Grk uzo i zove ze na barku u četiri ujutru. I kad ti dete traži da jede nešto a ti, srećna i vesela, jer si srećna i vesela što si sa svojom porodicom na letovanju, spremaš to, šta god, i punjene paprike, kao da su one neki kurac teška matematika, a klinci Nemci stoje ispred i triljaju stomačiće jer im se sviđa miris.

I kad posle, kad deca odu na spavanje ili u šetnju, sediš i sa ljudima iste dobi a različite kulture, razmenjuješ utiske o životu i shvatiš da smo svi toliko slični da je lepo i da boli.

I, iskreno, od svih tih ‘mučenja’ i ‘kuvanja’ najviše mi je u srcu i glavi ostala slika dvoje klinaca iz Štutgarta koji su se oblizivali i trljali stomačiće dok sam im ja, smejući se, servirala klopu, i izraz lica njihove majke koja neodoljivo liči na Nikol Kidman koja me je frapirano pitala: ‘Kako te ne mrzi?’

Ne, ne mrzi me. Nema veće sreće nego usrećiti decu, čiju god. Onda je ona počela da plače. Onda sam i ja. Onda smo pile vino i plakale. Onda sam joj dala recepte za punjene paprike, pohovane paprike i musaku.

Onda smo se smejale tome kako se njen ‘Klinsman’ zaljubio u moju ćerku. Kako nam se muževi bave istim poslom. Kako ona radi 4 sata jer ima decu a prima punu platu. Kako deca u Nemačkoj mnogo drugačije i manje uče od dece u Srbiji. Na kraju sam je učila ćirilicu na njen zahtev pa smo ujutru išle na barku sa stanodavcem. Da fatamo ribe.

To je porodični odmor, jeb’o all inclusive, on će sačekati penziju kad nas sve bude mrzelo, kad ne budemo imali za koga da kuvamo, kad ne budemo imali ni više snage a ni volje za takve avanture.

All inclusive je za matorce, srcad moja. Za mlade je život. Onaj pravi, u taverni, radnji, razgovoru, čaju od jabuka sa matorim Turčinom u njrgovoj prodavnici, žurkici u lokalnoj diskoteci na plaži gde će vaša deca đipati sa strancima dok vi pijete piće i posmatrate magiju koja se dešava.

Jer ta magija jako brzo prođe, a vama ostaju samo uspomene.

Zato sam vas psovala.

Luftika/Tamara Obradović