Brojne porodice su se poslednjih godina iselile iz Srbije i odlučile da svoju sreću pronađu negde drugde, usled nemogućnosti da obezbede život dostojan čoveka u sopstvenoj zemlji. Najčešća destinacija koju naši ljudi biraju za preseljenje je već decenijama Nemačka, najjača i najstabilnija država Evropske unije, koja rado prima kvalifikovanu radnu snagu svih profila.
Priča porodice Jevtić iz Sremske Mitrovice verovatno bi bila još samo jedna u nizu onih koji su zamenili Srbiju sa boljim uslovima u ovoj evropskoj zemlji, da se nisu odlučili da žive na nemačkim ostrvima. Oni su vojvođansku ravnicu zamenili Severnim morem, pa sada žive na Nordenaju, jednom od sedam naseljenih istočnofrizijskih ostrva, kako piše sajt Serbia Indeed.
Jevtići rade u ugostiteljstvu, uživaju u divnoj i zdravoj sredini ovog ostrva, imaju odličan odnos sa Nemcima starosedeocima i ne planiraju da se vrate u domovinu. Nordenaj je inače prava oaza, malo mesto sa svega 5.000 stanovnika, koja se dosta razlikuje od ostatka Nemačke. Odlikuje ga prelepa priroda okolnog nacionalnog parka, svež vazduh, zdrav života i bliske komšijske veze.
Nekom imućnijem svetu, koji ima novaca da otputuje nekad negde, Nordernaj nije nepoznat, jer je to, zapravo, turističko mesto, pa tako i supružnici Jevtić uglavnom rade u tamošnjim restoranima.
Milena Jevtić iz Kuzmina, , diplomirani je profesor biologije. Ali, o gle čuda u zemlji Srbiji, radila je dve i po godine na benzinskoj pumpi. Od profesure, iskusila je nekoliko meseci rada u bosutskoj osnovnoj školi. Na zameni. Iako takva sudbina nije ni malo privlačna, istina je da nekada ne možemo odmah da sagledamo u široj slici događaje koje nam život servira. Milena kaže da bi verovatno ostali u Srbiji da je radila u struci, da bi je to koliko-toliko zadovoljilo i da možda onda ne bi ni tragala za boljim.
– Ali bolje je što se ovako desilo. Da smo ostali u Srbiji, živeli bi od danas do sutra. Grcali u kreditima – priča ona.
Sada radi po tri i po sata dnevno u osnovnoj školi u sistemu koji mi ovde zovemo „produženi boravak“. Pomaže prvacima, a posebno je angažovana oko integracije dece sa ovih prostora koji žive u Nordernaju. Osim toga, dva do tri dana nedeljno radi u restoranu.
– U Srbiji nam je bilo dosta takvog sistema, neadekvatnog posla, politike… Uvideli smo da nećemo moći da kreiramo uslove za normalan, pristojan život. Ja svakako nisam radila u struci. Pa bolje onda da radim tamo gde sam plaćena – kaže ona.
A šta je normalan život? Normalan život, koji se ovde smatra luksuzom, jer su plate 500 evra, znači nekad negde i otputovati, kupiti nešto, ne udarati decu po ušima kad ti nešto traže itd. I ostaviti nešto sa strane. Može li se? Verovatno ne. Zato je Milena 2016. godine otišla u Nordernaj da pomogne mlađoj sestri koja se tek porodila i ostala na ovom divnom nemačkom ostrvu do dana današnjeg.
– Mlađa sestra je pre toga dolazila u turističkoj sezoni da radi u Nordernaju. 2016. godine se porodila i ja sam došla da joj pomognem. Tada sam odlučila da ću ostati neko vreme da vidim da li ću ja to moći. Počela sam da radim u jednom restoranu. Već tada sam shvatila da mi Srbija kao domovina ne fali, nego su mi nedostajali suprug i sinovi koji su još bili u Srbiji – priča Milena.
Nekoliko meseci kasnije, pridružili su joj se suprug i te 2016. godine četvorogodišnji i petogodišnji sinovi. Oni su bili jedina porodica u Nordernaju koja je tada prošla kroz program „spajanja porodice“.
– Tada ovde nije bilo puno ljudi sa strane. Mi smo prvi bili na programu spajanja porodice. Skoro da nisu znali sve detalje kako se to radi jer smo bili prvi – priča Milena.
Važna informacija, za sve one koji su možda sada „izguglali“ Nordernaj i pomislili „ne bi li bilo lepo“, jeste da Milena ima hrvatske papire i da joj je bilo mnogo lakše da ode. I to bez znanja jezika.
– Nemački sam učila kao mala još, dok smo nekoliko godina živeli u Švajcarskoj. Znala sam neke osnove, ali daleko od toga da sam mogla da pričam tečno. Nisu mi ni tražili sertifikat jer im je trebalo radnika – priča ona.
Što se namačkog jezika tiče, deca su ga brzo naučila. Išli su u školu u odeljenje za strance gde im je program bio takav da su mogli da ga nauče.
– Ja sad njih pitam za neku reč ili nešto kad mi je potrebno. I oni mene sada ispravljaju ako nešto pogrešim. Brzo su se integrisali i navikli na novu sredinu. Najteže nam je bilo to što nisu znali da voze bicikl kad su stigli. Ovde deca stalno voze bicikl, bez obzira da li pada kiša i kakvi su vremenski uslovi – kaže Milena.
Jevtići su veoma zadovoljni životom u Nemačkoj. Ono što većina građana Srbije ne može da priušti, ili sa teškom mukom uspeva, a to je ono malo više od pukog preživljavanja, oni sada mogu. Satnica u ugostiteljstvu je oko 15 evra.
– Živimo slobodnije. Možemo da odemo na odmor, da putujemo, da odlazimo na izlete vikendom i da uštedimo. Jednostavno, možemo normalno da živimo i da se ne preračunavamo svaki dan – kaže ona.
Da im uopšte nije loše, svedoči i podatak da je stan od 100 kvadrata u kom trenutno žive 1.200 evra. Ali nije ga bilo lako naći.
– Malo je teže sa stanom ovde jer sve pretvaraju u apartmane. Kada smo došli, živeli smo u stanu koji nam je poslodavac obezbedio. Posle dve godine, konkurisali smo za gradski stan, jer oni imaju spisak državnih stanova na koje možete konkurisati. Imali smo sreće da smo prošli i sada živimo u prostoru koji odgovara našoj četvoročlanoj porodici – priča Milena.
Nordernaj je ostrvo koje pruža miran, uređen, porodičan život. Izolovan u divnoj prirodi, prelepih obala i peščanih plaža. Sve što vam treba je na 15-ak minuta biciklom. Veća gužva je samo tokom letnje sezone kada dolaze turisti. Porodica Jevtić se sa zadovoljstvom prilagodila ovim uslovima. Nemci starosedeoci su ih prihvatili bez ikakvih problema. Komšijske posete nisu retkost i deca se druže kao u stara dobra vremena.
– Komšijska deca dolaze kod nas. Samo pozvone i eto ih. Nekada i prespavaju kod nas. Vole našu kuhinju, pravi su gurmani – priča Milena.
Malo, ušuškano ostrvce ipak nema sve neophodne usluge, te za zdravstvene usluge i više škole moraju da idu na kopno.
– Brod ide po ustaljenom rasporedu. Vozi nas do najbližeg grada na kopnu, a onda dalje prevozom odlazimo do mesta koje nam treba – objašnjava ona.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marija Grbić/Serbia Indeed)