Stara narodna mudrost kaže “Kad je gratis i sirće je slatko“. Na alavost konzumenata potrošačke kulture sve više računaju raznorazne kompanije i zato mi se bar jednom nedeljno desi da zazvoni telefon, a sa druge strane “zgrabi“ me neka vlasnica vrlo umilnog glasa, koja je toliko ljubazna da slušalica počne da mi se lepi, kao da sam detetu dala da se igra aparatom (fiksnim, naravno) a istovremeno se mladunče dočepalo tegle sa nekim fejkom eurokrema.
Krene da priča i ne prestaje dok potpuno ne ostane bez vazduha, (a kapacitet pluća joj je kao kod šampiona u ronjenju na dah).
Elem, priča ona, priča, priča…. kako je njihova kompanija baš mene, nasumičnim odabirom, nagradila ogrlicom od ametista, jastukom, ručkom/večerom za četir’ osobe (koje, uzgred budi rečeno, ja moram da na’vatam u komšiluku) i tome slično. Sve je besplatno, jer oni se tako reklamiraju, itd. Moje je da se pojavim i da preuzmem nagradu, oni će i pozivnicu da pošalju, samo da ih moja malenkost udostoji svog prisustva.
Pri tome, treba li naglasiti, prvi put čujem da postoji takva firma.
Ja se sve vreme trudim da dođem do reči, ali mi ne polazi za rukom. A, kad, konačno, prozborim, toliko me sramota da je odbijem, (“šta će, duša, i ona radi svoj pos’o, ko zna ko’lko gladni’ usta ‘rani od te bedne plate koju prima za zvrckanje i uznemiravanje građana, a možda radi i na procenat, pa što se više nas odazove...“) i pristanem, iako nemam nameru da se na dotičnim hepeninzima pojavim.
Onda me nekoliko dana kasnije ponovo zove, i insistira da potvrdim dolazak, ko će doći sa mnom, preslišava me kao malo dete, a mene opet sramota!
Ali, pošto je đavo odneo šalu, uhvatim se za zdravstvene probleme. Sada sam u tim godinama kada je, na primer, visok krvni pritisak odličan izgovor za sve, ili ono, ukočila sam se, zaptiva me, žiga me, ma ima toga koliko ti duša hoće. I slažem, debelo slažem, a i ne trepnem. Šta mi drugo preostaje?
Da joj objašnjavam misao Miltona Fridmana da “nema besplatnog ručka“? Da li bi me razumela? Da joj preporučim da pročita istoimenu knjigu?
Ili da joj jednostavno prevedem na srpski da “ni kod babe nema džabe“, i da se ja, je l’te ne zakopčavam na leđa?
Ma, ne! Jednostavnije mi je da kažem da me više ne zove!
