Još smo bili u debelim, zimskim kaputima kada su studenti, gimnazijalci, u ime profesora koji su osmislili protest, samo želeli da skaču, krenuvši, po raskršćima, putevima i mostovima u obračun sa onima koji nisu hteli da im se dive dok skaču.
„Ko ne skače – taj je ćaci“ pevalo se na utakmicama i vređalo po društvenim mrežama. Uglavnom, svako ko se nije uklapao u doktrinu protesta bio je ćaci, pa čak i oni koji su gledali svoja posla ne podržavajući vlast, ali ni tajne organizatore protesta, znajući gde sve to vodi.
Međutim, ko su zapravo originalni „ćaciji“, seća li se toga iko? U početku, originalni ćaciji su bili studenti koji su samo želeli da skaču. Na protestu u Kragujevcu, na Sretenje, čak je bio postavljen štand „Ćaci na čaj“. Bilo je i transparenata „uz ćacija do kraja“. Sami su sebe nazivali „ćacijima“ sve dok se u Pionirskom parku nisu pojavili studenti koji žele da uče. Zamislite sada ovu besmislicu: ćaciji pevaju „ko ne skače – taj je ćaci“. Ispada – skakao ne skakao isto ti je.
Novi revolucionari naučili su građane da treba da se okupe u zborove, a onda zajedno sa njima, na livadama širom Srbije, zaigrali nešto poput stare dečje igre „beremo kruške“. Ako vam se nešto sviđa, radite ovako, ako vam se ne sviđa – onako, pokazivali su rukama. Građani su oduševljeno prihvatili, savladali osnovna pravila, a onda nastavili da se i sami zabavljaju. Svi oni koji u rano popodne nemaju šta da rade, igraju se megafonom i pokazuju rukama slažem se – ne slažem se. Posle idu da skaču jer nešto nisu.
Studenti koji ne žele da uče, a žele da skaču jer više nisu ono što jesu, naučili su građane i revolucionarnu reč „pumpaj“. Nije zabeleženo u istoriji čovečanstva da je jedna reč toliko puta izgovorena, i iznova i iznova izaziva među svojim obožavaocima jednako oduševljenje. Postala je deo folklora, ali bukvalno, jer je folkloraši uzvikuju tokom svojih nastupa. Profesionalnim i nezavisnim medijima to je uvek jedna od udarnih vesti: „Navijači, glumci, studenti, ovi, oni… uzvikuju „pumpaj“, da li je ovo kraj Vučićevog režima?„
Ipak, ma koliko moćna i kolosalna ova reč bila, nije bila dovoljna. Umešao se Jovo Bakić i darivao pobunjenom narodu još jednu gigantsku, revolucionarnu reč – „dinstaj“. Studenti i građani koji samo žele da skaču od tog trenutka su duplo jači i sada ne samo da pumpaju, nego i dinstaju. Ogrnut svojim intelektualnim pletenim šalom, Bakić na molbu opozicionih medija, pristaje da tu reč još koji put ponovi uživo, kako bi je svi lepo zapamtili. Kao Bart Simpson u kultnoj epizodi Wasn’t Me.
Popularna u Albaniji, mjaftara/krvava ruka, nepravedno je potonula u zaborav, ali moraće da pruži svoju krvavu šaku i čestita boljima od sebe. Čak i onim profesorima koji su za svoja politička uverenja žrtvovali učenike kojima predaju, a ovih dana, kada su na oltar revolucije morali da polože svoje nedobijene ili umanjene plate, ipak su odlučili da spuste zavesu na tu istu revoluciju, pognu glave i počnu da rade kao pravi poslušni sendvičari, potpuno zaboravljajući na decu (studente, gimnazijalce) i njihovu izgubljenu školsku godinu. A studenti su samo želeli da skaču! Kao i naši varoški gimnazijalci!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
