Stara narodna mudrost kaže: „U radiše, svega biše. U štediše ‒ još i više!“ Za štedišu još i nekako. Al’ ovaj radiša se, bogami, nije dobro proveo!
Poslednjih mesec-dva bio sam nekoliko puta u sremačkim selima duž auto-puta, od Beograda prema Mitrovici. Krnješevci, Šimanovci, Pećinci… Tu sam čuo jednu neverovatnu, a istinitu priču. Taj deo sremačkog atara, koji izlazi na auto-put, vekovima je bio podvodno zemljište. Uglavnom su to bili pašnjaci, korišćeni za napasanje stoke. U godinama velikih poplava nije služilo ni za šta. Tek kada bi se spojilo neko vreme s malo padavina, ova škrta zemlja mogla bi se obrađivati. Vlasnici ovih parcela digli su od ruke od nje. Do te mere da su, recimo, domaćini u Krnješevcima doneli odluku da zatvore kapije i rasele selo. Što da trpe! Svi oko njih seju i žanju letinu, a oni jedva uspevaju ovce da napasaju. Već je i donet plan da se Krnješevci kolektivno presele na novu lokaciju, iza Vojke, kada se, nekim čudom, od toga odustalo.
Komšije u Šimanovcima mi pričaju kako se ovde iz generacije u generaciju poštuje pravilo… Najbolja zemlja, ona za oranje, daje se najvrednijem sinu, koji će ostati na zemlji. Što bi se reklo, „na njemu ostaju kuća i imanje“. To je onaj sin koji je ujutro prvi ustajao da namiri stoku, pa s ocem pre svitanja polazio na njivu. E sada, u svakoj kući našlo bi se neko dete koje odmalena pokazuje da nema nameru da ostane na zemlju. Nit mu se ustaje, nit mu se radi. A i od svega toga ne vidi neku vajdu. Pre bi otišao u grad, makar radio šta god bilo. Tako je bilo i s kćerima. Jedne su odmalena pokazivale da žele da ostanu i formiraju porodice u blizini roditeljske kuće. Po drugima se odmah dalo videti da će otići i udati se negde izvan Šimanovaca.
Mudri roditelji, šacnuli bi kuda dete naginje i delili imanje. Kako rekosmo, najbolja zemlja ide najvrednijem. Pa tako redom. Najgore parče zemlje, koje ne služi ničemu, davalo se sinu koji je još zamalena rekao da mu ne pada na pamet da bude seljak. U kućama u kojima su bile kćeri, pustara se davala onoj koja se udala ko zna gde.
A onda je pre 20 i kusur godina neko shvatio da je ova zemlja idealna da se na njoj napravi industrijska zona. Em je loša za bilo kakvu poljoprivredu, em je uz auto-put, blizu Beograda i aerodroma. Krenuo je otkup… Ko nije imao previše sreće, za hektar pašnjaka dobio je 150.000 evra. Mnogi su dobili 300.000 i više. Neki i svih 700.000 evra, za zemlju s kojom do juče nisu znali šta da rade. Tako su se obogatili, uslovno rečeno, lenji sinovi i šimanovački zetovi.
Čovek snuje, Bog odlučuje!
(Ilija Tucić)