Prošao je čitav vek od dolaska ruskih emigranata u Srbiju. Raspolućena ruska duša posle Oktobarskog prevrata i krvavog građanskog rata, rasula se po čitavoj Evropi, pa i svetu.
Sticajem nesrećnih okolnosti, Srbija je prihvatila poslednje branioce carske Rusije, najodanije ruske rodoljube na čelu sa generalom Vrangelom, njegovim Vrhovnim štabom i Ruskom pravoslavnom crkvom. Mali gradić podno Fruške gore, Sremski Karlovci, postao je nezvanična prestonica carskih Rusa, njihov duhovni centar, gde su se nalazili skromna rezidencija generala Vrangela i sedište Ruske zagranične pravoslavne crkve, koja je svoj mir našla u prizemnom delu Patrijaršijskog dvora.
Beograd je postao centar intenzivnih društvenih i kulturnih dešavanja carskih Rusa. U njemu je između dva rata živelo između devet i deset hiljada Rusa, a oni su procentualno činili više od trećine stanovnika Bele Crkve, malog gradića na granici sa Rumunijom. U Novom Bečeju, Bečkereku, Pančevu, Novom Sadu, Subotici, Bileći nalazile su se značajne obrazovne i kulturne ustanove i udruženja, au skoro svakom gradu delovale su veće ili manje kolonije i društva ruskih izbeglica.
Izbegli Rusi ostavili su upečatljiv trag u prosveti, arhitekturi, avijaciji, graditeljstvu, duhovnom i društvenom životu tih gradova i Srbije, generalno. Skoro da nema oblasti u kojoj nisu ostavili veliki trag. Oni su dali nemerljiv doprinos duhovnom i kulturnom preporodu Srbije, koja je u Velikom ratu opustošena i materijalno i biološki, ostala bez trećine ukupnog i polovine muškog stanovništva. Kako reče poznati karlovački pisac dr Žarko Dimić, obrazovani carski Rusi su, u svoj svojoj muci, došli kao melem na ranu razorenom srpskom biću, noseći sa sobom knjige, važne porodične relikvije i ljubav prema domovini. Nova generacija naših školovanih kadrova počela je da pristiže tek od sredine dvadesetih godina. Tu prazninu popunili su carski Rusi i sa našim novim generacijamanastavili da obnavljaju razvoj srpskog društva.
Nemačka je imala prvorazredni interes da podrži promenu vlasti u Rusiji, računajući na to da će dobiti ustupke od boljševika, što se i desilo zaključenjem Brest Litovskog separatnog mira u martu 1918. godine. Rusija izlazi iz rata, gubi veliki deo teritorija, Nemačka dobija ogromnu prednost na Istočnom frontu, a saveznici novi problem.
Ispostavilo se da je separatni mir za Nemačku bila samo Pirova pobeda kratkog daha, a za Rusiju događaj koji je produbio podele u društvu, razbuktao građanski rat i ostavio dalekosežne posledice na čitavo društvo i državu. Rusko društvo je po dubini podeljeno na dva suprotstavljena bloka, budući da se i na strani boljševika, pored radnika i seljaka, našao i deo srednje klase i intelektualaca, koji su većim delom, zajedno sa antikomunistima, monarhistima i tradicionalistima podržavali Beli pokret.
Ostaci poražene carske vojske, aristokratija, grofovi, plemići, profesori, slikari, arhitekte, umetnici, ikonopisci i brojni umni ljudi, odani vekovnoj ruskoj tradiciji, povlačili su se ka jugu Rusije, nadajući se da mogu da pređu u kontranapad. Krim je bio poslednja slamka spasa. Izgubili su, međutim, i to zadnje utočište i nadu da mogu da preokrenu tok događaja. Odatl e su morali u izgnanstvo, uspeli su da se domognu luke Konstantinopolj na Bosforu, Galipolja i ostrva Lemnos. Na taj prostor pod zaštitom ruskih ratnih saveznika – Francuske i Britanije, stiglo je oko 150.000 ruskih izbeglica. Pre te Krimske evakuacije, odigrao se mnogo tragičniji egzodus posle pada Odese, Hersona, Donbasa, odnosno crnomorskog priobalja, kada je poražen general Denjikin.
Nepregledne mase naroda i carske vojske tada su se panično borile za mesto na malobrojnim i prepunim brodovima spasa. Pojedini su uskakali u more u pokušaju da se nekako uhvate za brod i izbegnu nemilosrdnu paljbu boljševičke artiljerije. Taj prvi talas izbeglica, preko Varne, Sofije i manjim delom Rumunije, našao je utočište u Bugarskoj, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i dalje ka zapadu.
Tokom građanskog rata je oko dva miliona Rusa izbeglo u okolne zemlje. To je bio najveći egzodus nekog naroda pre ova dva poslednja, sa Bliskog istoka i iz Ukrajine. Najviše ruskih izbeglica rasuto je po zemljama Sredozemlja i zapadne Evrope, ali najbolji odnos prema njima, pun topline i bratske ljubavi, pokazala je novoformirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Naselili su se mahom u njene istočne delove sa pretežno pravoslavnim stanovništvom, bliskom po duhovnosti, kulturi i tradiciji.
U periodu od 1919. do proleća 1921. godine u Kraljevinu SHS, uglavnom na područje Srbije, stiglo je između 40.000 i 50.000 ruskih izbeglica. Još oko 20.000 izbeglica je samo prošlo u tranzitu ili se kratko zadržalo i potom otišlo u zapadne zemlje. U manjem broju, nastavili su da dolaze do kraja 1923. godine, neki čak sa Dalekog istoka, preko Vladivostoka i Šangaja. Ti poslednji bili su pripadnici sibirskih kadetskih korpusa i vojnika koji su se probijali kuda su mogli i kako su znali.
Carski Rusi nisu se predavali ni kada su poraženi, sanjali su dan kada će se vratiti u otadžbinu, kako neko reče: „živeli su na koferima”. To je bio dodatni razlog što su pretežno odabrali područje današnje Srbije, odakle su za najkraće vreme mogli da se vrate u otadžbinu. U njihovoj svesti građanski rat je ostao nezavršen, verovali su da će se boljševički sistem urušiti sam po sebi ili posredstvom nekih međunarodnih okolnosti.
U Otadžbini su ostavili sve što su imali, deo porodice, imanja, kuće, rodbinu, društveni status, i otišli kao da kreću na put sa kojeg će se brzo vratiti. Sa sobom su poneli samo ono najdraže: ikone, najvrednije porodične uspomene i grumen svete ruske zemlje. Ispostavilo se da su mnogi otišli na put bez povratka…
Oni koji nisu uspeli da napuste Rusiju, ili to nisu želeli, stradali su u brutalnim čistkama ili na prinudnom radu u Staljinovim sibirskim gulazima. Represija prema svima za koje se makar i pretpostavilo da su simpatizeri „buržoazije”, bila je okrutna i surova. Smatrani su protivnicima nove vlasti i „klasnim neprijateljem”. U tom smutnom vremenu preki sudovi su bukvalno preko noći „presuđivali” pripadnicima, pa i simpatizerima Belog pokreta. I kada je uvedena obaveza suđenja, ono je najčešče bilo samo formalni čin.
Kralj Aleksandar Karađorđević, još kao kadet Paženskog korpusa u Petrogradu, stekao je prijateljstva sa Romanovima i uticajnim Rusima. Sa ruskim dvorom imao je i rodbinske veze. Dve njegove tetke, ćerke crnogorskog kralja Nikole – Stana i Milica, bile su udate za Nikolaja Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča Romanova. I njegova sestra, princeza Jelena Karađorđević (Jelena Petrovna), udata za kneza Ivana Konstantinoviča Romanova brata od strica cara Nikolaja Drugog, posebno je doprinela da prijem ruskih izbeglica protekne u najboljem redu. Osnovala je Dečji fond za ishranu, kupovinu udžbenika, nabavku odeće za siromašnu decu i pomagala stare i siromašne.
Sve je to doprinel o da prihvat i uključivanje u svakodnevni život budu što efikasniji u uslovima kada se mlada kraljevina, tek izašla iz rata, suočavala sa brojnim problemima.
Skoro 80 odsto Rusa prispelih u Kraljevinu SHS došlo je na područje Srbije da bi se unutrašnjim doseljavanjem iz ostalih delova Kraljevine, taj procenat povećao na čak 90 odsto od ukupnog broja. Takva orijentacija ka Srbiji proizvod je dubokih kulturnih, verskih i istorijskih veza, njihovog osećaja veće sigurnosti na tom području. Osim toga, u zapadnim delovima Kraljevine, koji su do kraja rata pripadali Austrougarskoj, oni nisu prihvaćeni kao „braća Rusi”, već sa izvesnom dozom nepoverenja i prezira, što je dodatno uticalo na premeštanje ka područjima sa većinskim srpskim stanovništvom.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Drago Delić)