Trećeg februara 1990. godine grupa političkih aktivista, intelektualaca i kvaziintelektualaca osniva partiju pod nazivom Demokratska stranka po uzoru na onu koja je funkcionisala u Kraljevini Jugoslaviji do Drugog svetskog rata.
Demokratska stranka prolazi buran period od opozicije Slobodanu Miloševiću tokom devedesetih, do perioda dolaska na vlast nakon petog oktobra 2000. godine, vladavine obeležene nizom afera u kojima je interes Srbije i naroda završio u drugom planu, a društvena imovina i novac na privatnim računima, pa sve do odlaska sa vlasti i srozavanja stranke na nivo ispod cenzusa i to onog od tri odsto. Interesantno, svaki od ovih perioda Demokratske stranke obeležile su gotovo konstantne podele, stvaranje kvazilidera, nastajanje novih stranaka, pokreta i drugih organizacija koje su imale za cilj da zadovolje lične sujete i popune poneki privatni bankovni računi finansijera. Deluje da su svi zajedno dobro znali da će na krilima podrške stranog faktora i ova politička opcija jednom dobiti zahvalnicu u vidu mogućnosti slobodnog raspolaganja društvenom imovinom dok se zauzvrat ispunjavaju interesi struktura unutar i van zemlje.
Sukobi stranačkih frakcija bili su vešto prikriveni jedino u periodu kada je stranka rukovodila državnim budžetom. Koliko je ova politička opcija, tokom vlasti, predano radila na pražnjenju novčanika građana svedoči i naziv koji je tada dobila u narodu – žuto preduzeće.
Trideset godina kasnije Demokratska stranka, stiže od Borislava Pekića do Zorana Lutovca, a da pekićevski veleobrt i ironija budu još veći, slavnog pisca i jednog od osnivača DS-a nije se setio niko iz njegove stranke već mu je spomenik zahvalnosti podignut na inicijativu Aleksandra Vučića. Trideset godina kasnije Demokratska stranka deluje kao partija koja se pored navedenih ,,zasluga” najviše istakla potencijalom za deljenje kakav se retko sreće u prirodi.
Od prvobitne Demokratske stranke nastalo je više od dvadeset partija i pokreta sa svojim liderima koji su ostali ,,neshvaćeni”, pa su umesto stranačke borbe ipak osnovali svoje ,,firme” za političko delovanje.
Tako su nastajale Srpska liberalna stranka, DSS, Srpska narodna partija, Za zdravu Srbiju, Novi DSS, DHSS, DHSD, Demokratski Centar, NDS (Vuksanović), G17+, LDP, Socijaldemokratska stranka (Boris Tadić), Zajedno za Srbiju (Dušan Petrović), Nova demokratska stranka, Nova stranka (Živković), Levica Srbije ( Borko Stefanović), Narodna stranka (Vuk Jeremić), Srbija Centar (Ponoš), Stranka slobode i pravde (Đilas), Zajedno za Srbiju (Zelenović) i mnogi drugi.
I taman kad smo pomislili da je evoluciji Demokratske stranke kraj, usledila je još jedna deoba, ovog puta u Narodnoj stranci gde je dosadašnji potpredsednik Miroslav Aleksić došao na ideju da bude kalif umesto kalifa i pokušao da smeni predsednika partije Vuka Jeremića. Pošto su smene kod ,,demokrata” i izdanaka ove stranke retke poput viđenja Halajeve komete, mlađani Aleksić se odlučio za dobro oprobani recept Demokratske stranke – ako ne možeš da ih pobediš, osnuj svoju partiju.
Ipak, kako se ,,prva ljubav” ne zaboravlja, povremeno ćemo svedočiti kako isti lideri manjih stranaka, nastalih od DS-a i njenih derivata, ponovo pozivaju na ujedinjenje. Svojevrsni ,,DS reunion” ili nešto poput godišnjice mature na kojoj se mogu videti stare slike iz perioda vlasti kada su svi bili srećni, nasmejani i neuporedivo težih džepova nego pre ulaska u politiku.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Dejan Novaković)