Bio jednom jedan čovek.
Ne!
Bio jednom jedan političar.
Ne, ne, ne!
Bio jednom jedan vođa!
Da, tako je!
Bio jednom jedan vođa, koji je često i nadahnuto govorio pred svojim narodom. A narod mu je klicao: “Vođo, mi te volimo, vođo, mi te volimo!“
“MA, VOLIM I JA VAS!“
I? Šta je poenta priče?
Evo ovako: svi ovi, koji su tada bili oni, koji sa podsmehom gledaše vođu, a u tajnosti mu zavideše, i koji silno želeše da budu kalif umesto kalifa, t.j. koji od ondašnjih onih postadoše sadašnji ovi, dali bi svoje dupe (ups! pardon!) gu’jcu svoju bi dali, da imaju narod koji će im klicati o ljubavi.
Ali nema! TZVRTZ! PRTZ! Nema! Pojela maca!
Niko njih ne voli. Osim onih koji imaju neke koristi. I zato su oni poput one dece sa kojom niko neće da se igra. I koja posle budu namćori, baksuzi i ugursuzi, koje svi izbegavaju. Uostalom, kako narod da voli vlast, kad je vlast daleko, pa je narod i ne vidi.
A daleko od očiju, daleko i od srca.
A i taj vođa, on je imao ono što ovi nemaju. Imao je harizmu. I ženu, takođe.
Zahvaljujući harizmi vladao je narodom, a zahvaljujući ženi otišao je u PM. Nije mi bilo žao kad je oš’o. Trebalo je da ode i pre. Glasali smo da ode. Samo što ovi, koji su onda bili oni, nisu sposobni ni mangupe u svojim redovima da srede. Ne. Oni su izabrali najveće mediokritete da se igraju države, i da im se dive i uvlače, d’izvinete, u prkno.
Svi bi oni da budu kao vođa, da uzdignu ćubicu, pa da svima majku majčinu, pa nek ide život. Ali, nemaju petlju. Moraju da ćute i aminuju šta im se kaže otud iz Jevrope. A onda brknu prstom toj istoj Jevropi u oko, padajući ničice pred čovekom koji se u njihovom društvu uvek snebivao, kao da je u gostima kod siromašnih rođaka.
Elem, hoću da kažem, vole i oni nas, samo se prave.
A što reče jednom Pisac, Srbijom su nekad vladali osrednji, pa prema tome i njihovi rezultati nisu mogli biti bolji od osrednjih.
Danas ovom Stradijom vladaju nikakvi. I rezultati im ne mogu biti drugačiji od njih samih.
(Marina Kitanović Vasić)