Otac „malog monstruma“, kako je Aleksandar Vučić nazvao osumnjičenog dečaka za ubistva u „Ribnikaru“, ugledni je lekar i „krem de la krem“ našeg društva.
Odavno je postalo normalno da nam i u elitnim porodicama deca slobodno rukuju opasnim materijama (petardama), kao i da na svadbama i slavljima opale po koji metak. Red je, a kad će da osete kako izgleda povući obarač ako ne kad se slavi. Sad izgleda znamo i da je dete dovoljno veliko da samostalno barata automatskim oružjem čim krene u školu.
Ironiju na stranu, a ko je sve zapravo „krem de la krem“ ovog društva? Da li je to medijski magnat Željko Mitrović, ili „srpska majka“ oličena u liku i delu Cece Ražnatović, ili „rehabilitovani kriminalac“ Kristijan Golubović, ili Aca Lukas čija autobiografija uskoro treba da doživi reizdanje?
Sve je to „elitno društvo“ koje nam je servirano u poslednjoj deceniji prošlog veka, samo što je posle 5. oktobra abolirano (mada postoji mišljenje da kontinuitet nikada nije ni prekidan, a oličen je u spotu koji je svakodnevno ponavljan na Pinku kako Nenad Čanak na klaviru izvodi „My Way“).
Sadašnji režim je sa nekih samo skinuo prašinu i promovisao ponekog novog, od kuma koji jurca u automobilu od pola miliona evra po Beogradu do Jovane Jeremić (da ima narod šta da gleda).
Da se ne lažemo, mnogi lekari, inženjeri, naučnici, književnici, ukratko elita, i te kako žargonski rečeno „trzaju“ na Jovanu Jeremić, slušaju Cecu po slavama i svadbama (na kojima tapšu kada mlada javno izjavi da uzima muževljevo prezime), znaju poimence ko su učesnici rijaliti programa, uče decu kako da izbegavaju odgovornost tako što ne moraju da odu u školu na dan kontrolonog zadatka ako nisu spremna, s prezirom gledaju na Paradu ponosa iako će se kunuti u svoju liberalnost (pre će deci oprostiti upotrebu opijata ili upliv u kriminalne vode nego ne daj bože gej avanturu).
To je „krem da le krem“ našeg društva koji smo zalivali i gajili tri decenije, a sada je oličen i u inistitucijama predsednika, premijerke i parlamenta.
Takav „krem de la krem“ je danas ljut jer je uplašen za svoje dete, ali će dok dođu izbori da zaboravi na sve i nastavi da ćutanjem čuva svoj položaj u društvu, politici, instituciji, preduzeću… Povremeno će da cokće i da se sablažnjava nad dešavanjima u državi, ali će sebe doživljavati izdignutim iznad „običnih“ smrtnika, a svoje držanje po strani smatraće „pametnim“ i „uzvišenim“.
Takav „krem de la krem“ brzo će se vratiti na stanovište kako sva dešavanja u društvu ne mogu da ga dotaknu i da ako odluči da ne smeta režimu i ne talasa neće ni snositi nikakve posledice – zato što misli je pametniji od drugih koji se „bore protiv vetrenjača“. Sa nipodištavanjem će gledati na one koji pokušavaju da nešto učine, a opravdanje će nalaziti u mantrama: „ma, svi su isti“ i „ništa ja tu sam ne mogu da promenim“.
Sablaznuće se nad stanjem zdravstva kada shvate koliko je razulareno usled bolesti nekog od bliskih prijatelja ili porodice, kritikovaće korupciju dok časte ginekologa koji treba da porodi suprugu, čudiće se neefikasnosti državne administracije kada stanu u red za ličnu kartu ili pasoš, kritikovaće poplavu vukovaca u školama dok i sam vrši pritisak na razrednu da sredi detetu tu bezveznu četvorku ili nižu ocenu iz geografije (kome to treba danas, granice se ionako svako malo menjaju).
Ali to će biti samo trzaji. Brzo će se vraćati u intimu svoja četiri zida u kojoj će se osećati komotno i nedodirljivo.
Takav „krem de la krem“ nastaviće da nas vuče nizbrodo, takva elita odlučivaće o sudbini svih nas sve dok ne izgradimo neki drugi, novi, bolji „krem de la krem“. A za to su, plašim se, potrebne decenije.
Jer ni ovaj „krem de la krem“ nije isplivao preko noći na svetlost dana.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO