U istorijskom meču bez pravila, sudije i, što je najbitnije – rezultata, poslednjih desetak dana se vodi najvažnija politička utakmica u novijoj istoriji: Studenti protiv Srbije. Ili, kako to preciznije formulišu učesnici sa obe protivničke strane: „Mi smo protiv svega ostalog, uključujući i logiku”.
Na jednoj strani imamo studente-blokadere, ničim izazvane heroje savremenog doba, koji su uspeli da otkriju revolucionarnu taktiku borbe: ne raditi ništa, ali to raditi odlučno. Njihova strategija je jednostavna – ako dovoljno dugo blokiraš raskrsnicu, vladajuća partija će se, iz čiste nelagodnosti, sama raspasti i predati vlast, u paketu uz indeks i potpis dekana.
„Mi ne blokiramo saobraćaj, mi blokiramo tok istorije”, izjavio je jedan od organizatora, dok pokušava da objasni zašto je treći put pao istu godinu.
S druge strane, tu su branioci napredne SNS-a koji su sebe izjednačili sa Srbijom – a reč je o temperamentnom protivniku sastavljenom od institucija koje rade, ne rade ili rade pogrešno, u zavisnosti od potrebe dnevne politike. Vlast, sa svoje strane, hrabro uzvraća udarac tako što ignoriše problem dok ne postane veći, a onda ga rešava konferencijom za štampu i grafikom na tabli koju su predsedniku Vučiću poklonili, po njegovim rečima – Kinezi.
Predstavnici vlasti tvrde da su studenti „instrument stranih faktora”, iako niko još nije uspeo da precizira koji bi to strani faktor finansirao višesatno blejanje na asfaltu i skandiranje u rimu koja se raspada već u drugom slogu. Blokaderi, međutim, uzvraćaju: „Mi smo glas naroda!” – što je zanimljivo, jer narod u tom trenutku pokušava da stigne na posao, obilazeći isti onaj „glas” koji mu je blokira raskrsnicu.
Analitičari su podeljeni. Jedni smatraju da studenti pobeđuju jer su zauzeli ključne tačke grada i uspešno onemogućili funkcionisanje svakodnevice. Drugi tvrde da Srbija pobeđuje, jer sve to traje dovoljno dugo da svi zaborave zašto je počelo.
U međuvremenu, fakulteti se pretvaraju u filozofske kružoke otvorenog tipa, gde se raspravlja o velikim pitanjima: da li je prisustvo na protestu zamena za ispit, i može li se transparent napisati tako da zvuči pametnije nego što jeste.
Najveća misterija ostaje – šta je krajnji cilj? Ako pitate blokadere, to je „promena sistema”. Ako pitate vlast, to je „očuvanje stabilnosti”. Ako pitate prosečnog građanina, to je „da može samo da prođe ulicom bez da razglaba sa svakim poznanikom o političkoj teoriji”.
Na kraju dana, pobednik je jasan. Studenti su dokazali da se može protestovati bez plana, a vlast da se može vladati bez odgovora na proteste.
A Srbija? Ona, po običaju, igra produžetke pred publikom koja polako napušta stadion, jer sutra ipak treba ustati rano da bi se stiglo na traku u fabrici stranog investitora.
