Rat za teritorije na kojoj rastu tartufi u Srbiji traje godinama, no to kao da je, bar do sada, ostajalo nezabeleženo od strane šire javnosti. Ipak, nedavna tragedija u kojoj su ubijena dva brata iz Futoga kao da je skrenula pažnju na ovaj problem, ne samo građana, već i nadležnih državnih institucija.
Upućeni u ovaj posao tvrde da ovo nije bio jedini sukob, već da bukti pravi „rat“ među lovcima na ovaj plen. Tuče, bušenje automobilskih guma i presretanje samo su neki od problema sa kojima su se i ranije susretali oni koji se odluče na ovakvu vrstu zarade.
Ove skupocene gljive, zbog kojih je i došlo do kobnog sukoba, ove godine su u Srbiji prodavane i po 500 evra za kilogram, a njihova cena može da ide i daleko više. Pošto sve zavisi od vrste i kvaliteta, nije retko da se za kilogram tartufa dobije i manje od 100 evra.
Raste samo na određenim područjima i to ispod zemlje, te su za njihovu potragu neophodne ili svinje koje prirodno privlači miris, ili psi posebno dresirani za to. Prema određenim procenama, za štene koje se specijalno obučava za traženje ovih gljiva, potrebno je izdvojiti od 500 do 1.000 evra u zavisnosti od stepena obučenosti. Dva glavna „nepisana pravila“ za potragu za tartufima jesu da morate imati dobrog psa i da se na tuđu teritoriju ne ide, već samo u blizini one na kojoj živite.
„I sam imam jednog psa koji je obučen, traži i kopa ali na terenu na kojem živim u Vojvodini nema puno tartufa, osim na Fruškoj gori. Za traženje su najbolje hrastove šume i bele topole, a čuo sam da su ove godine najviše uspeha imali ljudi iz Obrenovca i Šapca. Ne idem tamo, jer pravilo je da se ne ide na tuđe terene, već da svako traži tartufe u svom kraju. Ljudi iz Šapca ne idu u Kupinovo, i obrnuto. Kada se to pravilo prekrši, dolazi do tuča, bušenja guma, pretnji, pa i do ovog ubistva što se nedavno desilo“, kaže Krunoslav Grujić, vlasnik odgajivačnice pasa rase lagoto romanjolo i lovac na tartufe iz Vojvodine.
Tartufi su neraskidivo povezani sa psima rase lagoto romanjolo, jer ko ima boljeg psa, ima bolji ulov. Za štene je potrebno je izdvojiti od 300 do 1.000 evra. Dobar, već obučen lovac vredi i oko 5.000 evra, što se isplati u roku od godinu dana.
Labradori su takođe odlični tragači, „mrtva trka“ je između njih i lagoto romanjola. Svinje takođe brzo pronalaze tartufe, osete ih i na 20 metara, ali one se brzo umore i ne mogu da se obuče da ih ne pojedu.
Još jedan razlog tako visoke cene jeste aroma koja veoma brzo ispari, zbog čega je veoma bitno da što pre tartuf stigne od šume do potrošača. A, star tartuf nema ni cenu niti kupca.
Kod nas se o ovim gljivama retko priča otvoreno. Dugo se, kako tvrde stručnjaci, nije znalo da u Srbiji postoje tartufi, jer su, u vreme nekadašnje Jugoslavije, Slavonija i Istra u tome bile dominantne. Tek kada je došlo do raspada SFRJ, italijanski trgovci su krenuli i u Srbiju da traže tartufe.
Cena zavisi od veličine, vrste jer postoji crni i beli koji su skuplji, zatim od stepena oštećenosti i oblika. Na cenu utiče i starost ove gljive, te je zreo tartuf veoma vredan, dok mlad praktično ne vredi ništa.
Novembar je inače prava sezona za tartufe. Tada ih u Srbiji ima najviše, a kvalitet gljive je najbolji. U Sremu ih najviše ima u okolini Obedske bare, ali i na Fruškoj gori. Ima ih i oko reke Bosut.
Procene su da se u Srbiji ukupno godišnje pronađe i do tri tone tartufa.
(Aleksandra Vasić)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
