Ti nikada ne postiš, upita me jedan „verujući“ prijatelj. Ne, uglavnom samo „Badnji dan“ i „Veliki petak“, odgovorih kratko.
Zašto, uporan je u nameri da me uvede u raspravu koja bi kulminirala prikazom njegovih “hrišćanskih vrednosti”. Zato što nisam toliko dobar čovek da bih imao pravo na post.
Ja, zaćuta, pa izgovori on. Ja, završih priču ja.
Svaki put kada sam sebi postavio pitanje imamo li pravo na Boga, došao sam do istog odgovora, eksplicitnog – NE!
Nije potrebno biti teolog, niti vrstan poznavalac hrišćanskih načela da bi se definisalo koliko smo kao pojedinci i kao narod blizu Isusovom učenju. Za prvo je dovoljno pet minuta.
Uzmite deset božijih zapovesti, pročitajte ih i budite iskreni sami prema sebi, o koliko ste se njih oglušili?
Ja barem na pet, što svesno, sto nesvesno. Isto to ponovite sa sedam smrtnih grehova. Razmislite o svakom pojedinačno. Što se mene tiče rezultat je debelo poražavajući u odnosu na prvi „eksperiment“. Ovde imam sedam od sedam.
E sad dodajmo na individualne i generalne verske parametre:
Kult predaka, odnosno tradicionalno nasleđe (što u osnovi i nema mnogo veze sa hrišćanstvom) koje se manifestuje kroz slave i različite svetkovine, a iste vrhunac dožive kroz maksimum pijanstva i kiča. Proslavu dana Hristovog rođenja u kojem većina Srba već u podne spava snom pijanog pravednika. Idolopoklonstvo definisano klanjanjem lažnim idolima, kako savremenicima, tako i različitim iz prošlosti.
Koliko god nam kroz izgradnju nacionalnog identiteta bio blizak Miloš Obilić recimo, školsko kršenje božijih zapovesti predstavlja njegovo ikonopisanje. Zamislite kako Bog gleda na klanjanje idolu koji prema svemu sudeći nije ni postojao!? Da je samo Obilić, pa ‘ajde, od hiljade likova smo uspeli da napravimo Aronovo zlatno tele.
Poseban pečat skretanju sa Hristovog puta dala je crkva kao institucija verifikacijom paganskih vrednosti i običaja, kao i kanonizacijom skoro cele dinastije Nemanjića. Sećam se časova istorije kada sam muku mučio da zapamtim ne ko je koga rodio ili nasledio, nego ko koga oslepi, zatvori, ubi… Dragutin Milutina ili Milutin Dragutina, ne Vladislava, a onda Stefan Dusana ili beše… Ni dan danas ne znam.
No, njihova međusobna klanja su dobila „božiji oprost“ darežljivošću prema crkvi i gradnjom manastira, te im se ne spočitavaju ti sitni bratoubilački nagoni.
Ukoliko se nastavi sa istom praksom ne smem ni da zamislim kakva nas nova lica očekuju u verskim knjigama za par stotina godina, lica odlikovanih bogougodnika poput mučenika ispod jagodinske palme, stradalnika za istinu Vučičevića ili troličnog Vulina…
A Isus?
Da siđe danas i vidi svoje učenike, od muke bi se sam razapeo.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Davor Cicović)