Protekle sedmice, nekako se namestilo da isto veče, čak i u isto vreme, budu, na ovim prostorima, zakazana dva koncerta, jedan u Čalmi gde je gostovao Baja Mali Knindža, a drugi u centru Mitrovice, na kojem su nastupilo više umetnika na čelu sa eminentnom Aleksandrom Padrov.
Na jednom koncertu, onom u Čalmi, selu od oko 1500 stanovnika, sakupilo se više hiljada ljudi, neki navode i do 4 hiljade, dok je u gradskom centru bilo jedva stotinak tzv. jugonostalgičara, ljubitelja popularne muzike iz doba SFRJ.
Lokalni portali, primetivši na koju stranu teče plima narodnog interesovanja, izveštavali su, gotovo iz časa u čas, preko svojih sajtova i društvenih mreža, o atmosferi koja je pratila Bajin koncert na čalmanskom fudbalskom igralištu. Činilo se da tamošnju publiku, to veče, ništa više nije zanimalo, ni tupljene režimskih analitičara na Pinku, a naročito ne Belivukovo “spravljanje ćevapa od ljudskog mesa”. Centar njihovog interesovanja bio je, s pravom – upravo BMK i njegova muzika.
Narod koji je, zbog korone, zaboravio da se veseli i druži, da ide na seoske slave, da posećuje rodbinu, dobio je priliku da najzad izađe iz ljušture i izbaci energiju, što je, na najbolji način – i činio. Epilog koncerta behu hiljade zadovoljnih, srećnih ljudi, koji se raziđoše diljem Srema bez ijednog ekscesa i bez ijednog saobraćajnog prekršaja.
I na društvenoj mreži Fejsbuk jednako je vrilo. Snimci uživo, fotografije veselih, oznojanih lica, komšija, rođaka, uz neizbežno “Nektar” pivo, vrteli su se po stranicama i profilima.
S druge strane, koncert u centru grada, prošao je skoro nezapaženo, bez ijedne, makar i malecke, fotografije na Fejsbuku. Stotinak građana zagledanih u prošlost, melanholičnih lica koja su odavno posivela od čamotinje i nezadovoljstva, podsećalo se vremena kad su još bili živi. Dok se u Čalmi slavio život, energija i budućnost, u centralnom gradskom parku prisutni su se prisećali prošlosti. A najmanju krivicu su za to imali izvođači koji su na vrhunskom nivou izveli svoj repertoar.
Posle su, ti isti ili takvi isti nezadovoljnici, koji slave prošlost i žive u njoj, sećajući se mladosti kada su bili paženi/maženi od svojih roditelja zavaljenih u udobna samoupravljačka preduzeća, shvativši da su, stareći, ostali i bez roditelja i bez ptičijeg mleka kojim su decenijama pojeni, počeli da reže i komentarišu, posprdavaju i vređaju one druge, što veče provedoše u Čalmi nazivajući ih raznim pogrdnim imenima. One čiji su roditelji, sa raznih zapadnih strana, doterani voljno ili nevoljno u ovaj isti Srem, da u njemu izgrade novi dom.
Isti oni koji između ljubavi prema psima i prema deci stavljaju znak jednakosti, zagovaraju trpeljivost prema raznim izopačenim umovima, privrženi su toleranciji na evropskim principima, deleći, po svojoj tvrdnji, ljude samo na dobre i na zle, čašćavali su čalmansku publiku najgorim epitetima, nazivajući ih glupim seljacima, bosančerosima, zatucanom gulijom i tome slično.
Drugi su zaprepašćeno pitali kud se dede tamburica u Sremu, kao da na ovim prostorima nema mesta za neku drugu muziku sem tamburaške, kao da u toj istoj Mitrovici nisu držali koncerte i Crvena Jabuka i Hari Mata Hari, i mnogi drugi, bez primaša i bez kontraša u svom sastavu, pa to nije nikom smetalo.
Treći su kudili aktuelnu vlast zato što je “njihovim” novcem organizovala koncert u Čalmi, iako je i koncert sa polumrvim zombijima u publici, u Gradskom parku, takođe bio organizovan i plaćen iz te iste kase.
Četvrti su, iz nekog svog razloga, vređali novinare nazivajući ih poltronima, smećem, prodanim dušama, tražeći da ovi pišu ono što je njima na umu, u skladu sa svojim frustracijama i partijskim bojama. To što su mediji, u prvom redu portali, samo ispratili događaj sa najvećim interesovanjem javnosti – njih nije interesovalo.
Između svih, svoje otrovne komentare namenjene prostom puku, dali su i znameniti mrzitelji svega što je srpsko – vojvođanski autonomaši, mada su i ustaštvu skloni pojednici, nervozno podizali svoje glave i pisali škrabotine po društvenim mrežama pune otrovnih strela namenjenih „Bosančerosima“, kojih da nije, po njima, Srem bi postao rajski vrt. Možda kao onomad, u NDH?!
“Oteli su nam Srem!”- kukali su oni što im je više stalo do šetanja kučića nego unučića.
“Došlje!” – arlaukali su samozvani starosedeoci iz svojih kuća koje im je još deda ostavio, sa kreveta koje im je otac kupio, držeći u rukama najmodernije modele mobilnih telefona kupljenih novcem od proćerdanog nasledstva.
No nije njima do nasledstva, njima je tobože do Srema.
I ne mrze oni “Bosance/Krajišnike/Izbeglice”, oni mrze sam život, upravo onaj koji se u svojim najraskošnijim bojama prikazao na Bajinom koncertu u Čalmi. Štaviše, oni preziru sve koji slave život jer svoga nemaju, nestao je netragom u njihovoj tetošenoj prošlosti.
A što se nas novinara tiče, i ubuduće, koje god neko ovdašnje selo bude organizovalo bilo kakvu manifestaciju ili koncert, imaće našu medijsku podršku. Bilo da je reč o sremačkim ili bosanskim selima, kako vole da ih dele neki od gore navedenih pojedinaca.
Na sreću, malo ih je. (Al’ su govna…)
(Milan Milivojević)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO