Ako na svojoj teritoriji imaš oblast sa izuzetno velikim, egzistencijalno suštinskim i obnovljivim resursima (zdrava voda, zdrava hrana i energija) onda je čuvaš kao zenicu oka. Mačva na svojih 90.000 ha ima sve to u velikom višku, do mere da predstavlja potencijalno najbogatiju oblast u Evropi, a sa Semberijom, koja je u geološkom smislu ista kao i Mačva – sigurno.
Sa tri strane omeđena Drinom i Savom bukvalno pliva na vodi, a po kvalitetu i količini predstavlja najveći rezervoar pitke vode u Jugoistočnoj Evropi. Podzemni rezervoar se dominantno „puni“ vodom iz reke Drine i na relativno maloj dubini (ispod 15 m), nalazi se vodonosni sloj sa kvalitetom vode direktno upotrebljivim za piće, koji je od površinskih uticaja u velikoj meri zaštićen nepropusnim slojem gline i nije jedini.
Prema dostupnim podacima eksploatacioni kapacitet vode iznosi 4000 lit/sec, (toliko je kontinualno prihranjivanje) od čega bi za potrebe regiona (centralno vodosnabdevanje građana i privrede) trebalo 2000 lit/sec. Višak od 2000 lit/sec bi mogao da se komercijalizuje, donoseći ogroman profit. Sa kapacitetom od 2000 lit/sec na dnevnom nivou bi, teoretski, moglo da se flašira oko 172 miliona litara vode (2000x3600x24), što je količina vode dovoljna da pokrije dnevnu potrebu za pijaćom vodom 86 miliona ljudi.
Ako je maloprodajna cena litarskog PET pakovanja vode 0,2 eura (moguća je i druga kalkulacija), teoretski potencijal na godišnjem nivou iznosi oko 12,5 milijardi eura (172000000×0,2×365). Na osnovu investicione studije rađene za punionicu vode, kapaciteta 5 lit/sec, (investicija od 4 miliona eura i oko 50 zaposlenih), a projektovane na kapacitet od 2000 lit/sec, investiciono ulaganje bi, po gruboj računici, bilo na nivou između 1,5 i 2 milijarde eura sa oko 20000 radnih mesta.
Sa aspekta plasmana na tržište ovo je ogromna količina flaširane vode, ali bi se eventualno moglo ući u međudržavni sporazum sa nekom od arapskih zemalja o kontinuiranoj isporuci uz, možda, varijantu „džoranja“, odnosno mi njima vodu, a oni nama naftu. Sve prethodno navedeno deluje bajno, ali je voda, kao idealan rastvarač, jako podložna zagađenju i u prirodi je ima sve manje direktno upotrebljive za piće.
Upravo stoga na teritoriji Mačve i u njenom okruženju ne sme postojati nikakva industrijska ili rudarsko-prerađivačka aktivnost koja bi u redovnom radu ili u akcidentnim situacijama mogla da trajno zagadi reku Drinu ili sam podzemni rezervoar pitke vode. Isto važi i za uticaj aktuelne konvencionalne poljoprivrede na teritoriji Mačve gde najveću opasnost po kvalitet vode predstavljaju rezidue veštačkih đubriva (pre svega nitrati).
Osim pijaće vode Mačva raspolaže i najvećim rezervama geotermalne energije u Srbiji. Početkom 80-ih, od strane Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, vršena su probna bušenja na teritoriji opštine Bogatić. Pet istražnih bušotina ima energetski potencijal od 20 miliona litara nafte na godišnjem nivou, a tek su dve od njih u postupku praktične primene. Tokom 90-ih, zbog stanja u zemlji, nije bilo uslova za dalja istraživanja u pravcu određivanja dimenzija geotermalnog rezervoara i vršnih temperatura, a u poslednjih 24 godine na ovaj potencijal se zaboravilo.
Inače najdublja bušotina, od ovih pet (618 m) ima temperaturu od 78 0C i čak bi se mogla koristiti za proizvodnju električne energije (binarni ciklus). Korišćenje geotermalne energije u zavisnosti od temperature vode i količine je višestruko i nikada se ne koristi za jednu svrhu. Može se koristiti za grejanje objekata, sušenje voća i povrća, termalne banje, grejanje staklenika, pa i proizvodnju električne energije kao što je navedeno.
Na osnovu postojećih istražnih bušotina procenjena energetska vrednost geotermalnog rezervoara je u rasponu od 150 – 750 MW. Verovatno je minimalni energetski geotermalni potencijal (150 MW) potcenjen, a maksimalni (750 MW) precenjen, te je možda najrealnije da je negde na nivou oko 400 MW. Ako bi se sva ova energija upotrebila za grejanje staklenika (objekti visine do 6m sa automatskom regulacijom temperature, vlažnosti vazduha i doziranja hranljivih materija), po proračunima elektroinženjera moglo bi se podići oko 500 ha.
Podaci iz literature kažu da je prosečan prinos paradajza, ako je dominantna kultura, oko 60 kg/m2 staklenika, odnosno 1 ha može da „izbaci“ 600000 kg. Sa maloprodajnom cenom od 2 eura/kg (u pitanju je organski paradajz) to je 1,2 miliona evra ili 600 miliona evra na 500 ha. Izgradnja staklenika sa automatizovanim uslovima je do 200 eura/ m2 pa je investiciono ulaganje za 500 ha oko jedne milijarde eura i obezbeđen posao za oko 5000 stalno zaposlenih, plus sezonska radna snaga.
Od raspoloživih 72000 ha obradive zemlje u Mačvi u funkciju proizvodnje stoke, kao „vrha“ poljoprivredne proizvodnje realno je neki proračun potencijala bazirati na 50000 ha. Sa dva uslovna grla po hektaru (uslovno grlo je životinja težine 500 kg gde se preko odgovarajućih tablica preračunava na svinje, ovce …) potencijal Mačve je 50000 tona mesa. Sa cenom od 2 eura/kg to je 100 miliona eura godišnje, bez mesne, mlekarske i drugih prehrambenih industrija.
Radi zaštite kvaliteta podzemne vode postojeća konvencionalna poljoprivreda bi morala da se oslobodi korišćenja veštačkih azotnih đubriva, a to se može, bez restriktivnih mera, učiniti vođenjem računa o plodoredu. Na površinama zasejanim sojom, lucerkom i drugim leguminozama koje za sobom ostavljaju azot bezopasan po podzemne vode, može se sejati kukuruz i pšenica bez korišćenja KAN-a.
Ako je BDP Srbije na nivou od 60 milijardu eura onda je potencijal Mačve, po predstavljenoj kalkulaciji, na nivou od 20,2 % i uvedeni iznos je dat po maloprodajnim cenama u koje je uključen PDV od 20 %, te bi po tom osnovu u državnu kasu moglo, na godišnjem nivou, da se slije oko 2,2 milijarde eura. Izvedena kalkulacija je okvirna i podložna drugačijim inputima. Kakva god se primenila potencijal Mačve se kreće u milijardama eura. Uspostavljanjem harmonizacije između tri predstavljena prirodna i obnovljiva resursa Mačve u smislu eliminisanja međusobnih negativnih uticaja pri eksploataciji, mogao bi, na ovoj teritoriji, postojati privredni apsolutno ekološki perpetuum mobile.
Prvi korak je formiranje multidisciplinarnog tima, (od strane države), sastavljenog od vrhunskih srpskih (nipošto stranih) stručnjaka različitih profila (geolozi, hidroinženjeri, tehnolozi, energetičari, poljoprivredni stručnjaci, ekonomisti, ….) koji bi mnogo detaljnije obradili i sagledali navedene potencijale Mačve sa aspekta iskoristivosti i ekološkog očuvanja. Inače ….
U slučaju trajnog zagađenja podzemne vode i neophodnosti prelaska na konzumiranje flaširane vode, sa cenom od 0,2 eura po litri i dnevnom potrebom za pijaćom vodom od 2 lit, izdatak na godišnjem nivou za jednu osobu bi bio oko 150 eura. Za 200000 ljudi koji su oslonjeni na ovaj egzistencijalni resurs to bi značilo odliv oko 30 miliona eura godišnje uz pitanje „Čime ćemo pojiti domaće životinje“.
Da sve ne bude priča o parama na prvom mestu je zdravlje i uslovi za život. Zagađivanjem pijaće vode ili preko zagađenja Drine ili direktno, uz devastiranje obradivog zemljišta, kao posledica rada eventualno instaliranog hemijskog ili drugog sličnog postrojenja na teritoriji Mačve, doveo bi do nužnog i neminovnog iseljavanja stanovništva sa ove neizmerno bogate teritorije.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Dragan Isailović*
*autor je diplomirani inženjer tehnologije koji se 35 godina profesionalno bavi kvalitetom vode na teritoriji Mačvanskog okruga