KPZ: Neki osuđenici se poprave, neki se promene na gore

Inicijativa za uvođenje kazne doživotnog zatvora koju je početkom maja ove godine Narodnoj skupštini predala Fondacija Tijana Jurić, izazvala je reakciju stručne javnosti, u prvom redu pravnika ali i onih koji se bave resocijalizacijom osuđenika koji su počinili krivično delo teško ubistvo.

Fondacija je tokom prethodnih godinu dana podsećala na sve zločince koji su danas iza zatvorskih rešetaka, a koji su zbog svirepih ubistava nedužne dece, osuđeni na trenutnu maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.

– Stava smo da ona osoba koja oduzme život jednom detetu, nema više šta da traži u ovom društvu. Ne možemo dozvoliti da neko ko je ubio dete, dođe u situaciju da mu bude smanjena kazna ili da posle odslužene kazne izađe i ponovo počini još gori zločin. Želimo da isključimo svaku mogućnost vraćanja ubica na ulice, rekao je Igor Jurić, osnivač Fondacije Tijana Jurić obrazlažući zalaganje za uvođenje kazne doživotnog zatvora.

Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, danas je u zatvorima u Srbiji 76 osuđenih lica sa izrečenom maksimalnom kaznom zatvora od 40 godina, pri čemu je njih 54 osuđeno za krivično delo teško ubistvo. U srpskim zatvorima je i 709 osuđenih lica koji izdržavaju kaznu za krivično delo teško ubistvo, ali nisu osuđeni na maksimalnu kaznu, a 420 njih osuđeno je na kaznu zatvora za krivično delo protiv polne slobode.

U Kazneno popravnom zavodu „Sremska Mitrovica“ nalazi se 80 osuđenih za izvršeno krivično delo protiv polne slobode. Ta dela izvršena su prema maloletnim licima i najviše njih je osuđeno za silovanje, za obljubu nad detetom, zatim obljubu nad nemoćnim licem, krivično delo nedozvoljene polne radnje, obljubu zloupotrebom položaja, a jedno lice osuđeno je za krivično delo posredovanja u vršenju prostitucije. Od osamdesetoro osuđenih, 39 je i ranije osuđivano, uglavnom za krivična dela iz oblasti imovinskih-krivičnih dela, dok je troje njih i ranije osuđivano za istovrsna krivična dela.

Na izdržavanju kazne za počinjeno krivično delo teško ubistvo, u Kazneno popravnom zavodu „Sremska Mitrovica“ nalazi se 84 osuđenih lica. Psiholog Maja Novković koja u tom zavodu radi na tretmanima resocijalizacije osuđenika, iznela je nedavno u Subotici, na konferenciji o bezebednosti dece „Bezbednost i odgovornost 2017“ Fondacije Tijana Jurić, neke od statističkih podataka nastalih u istraživanju o profilu seksualnih prestupnika.

-Seksualni prestupnici su uglavnom mlađi i sredovečni muškarci, i ono što govore istraživanja, postoje dva okvirna, najčešća uzrasta počinilaca, a to su oni koji imaju 17 i 30 godina. Oni koji zlostavljaju decu u proseku su nešto stariji. Broj seksualnih delikata je mnogo veći od onoga što mi znamo iz statističkih pokazatelja. Pedofila ima u svim profesijama, u svim slojevima društva i uglavnom su to osobe koje su deci bile bliske. Što se tiče recidiva, kod ove vrste prestupnika on je manje zastupljen nego kod drugih vrsta krivičnih dela. Seksualni prestupnici po pravilu nisu specijalno povratnici, što znači da i kada dođe do recidiva kod ove vrste prestupnika, oni vrše raznovrsna krivična dela, ne samo krivična dela protiv polne slobode. Ono što istraživanja pokazuju jeste da što ranije krenu da vrše krivična dela protiv polne slobode, veća je verovatnoća da će kasnije imati recidiv u vršenju tih krivičnih dela. Kada je u pitanju ranija osuđivanost, izvršioci krivičnih dela protiv polne slobode, ranije su najčešće osuđivani za imovinsko-krivična dela. Specijalni povrat je najmanje zastupljen kod seksualnih prestupnika, ali ako oni ponovo izvrše krivično delo protiv polne slobode, tada po pravilu biraju žrtve istog uzrasta i pola i ukoliko su prilikom izvršenja prvog krivičnog dela protiv polne slobode koristili prinudu, velika je verovatnoća da će to ponoviti, pojasnila je Novković.

Razmatrajući pitanje uvođenja kazne doživotnog zatvora, Maja Novković kaže da bi trebalo voditi računa o nekoliko stvari. Prema njenom mišljenju, s jedne strane treba potražiti odgovor na pitanje da li će se neko promeniti ili ne nakon izdržane kazne od 40 godina, kao i da li će doživotna kazna preventivno delovati na buduće izvršioce teških ubistava.

– S druge strane, realno je da razmišljamo o tome šta da radimo sa onim ljudima koji dođu do kraja kazne, kada treba da ih otpustimo sa izdržavanja iste a mi i dalje procenjujemo da su oni visoko rizični, rekla je Novković.

U javnosti postoji opšte uverenje da u zatvoru borave psihopate, međutim, istraživanja pokazuju da u zatvorima ima ljudi sa izraženim psihopatskim crtama ličnosti, ali ne u onoj meri o kojoj mislimo i ne više nego što ih ima na slobodi.

– Danas nema jednoglasnih nalaza kada je u pitanju uloga psihopatskih crta ličnosti u produkciji određenih tipova krivičnih dela, međutim, kada ovi ljudi sa takvom strukturom ličnosti vrše krivična dela, ta krivična dela, posebno kada su u pitanju seksualni delikti i ubistva, imaju određene specifične karakteristike a to su kontrolisana agresivnost, uglavnom krivična dela vrše proračunato i postoji umišljaj pri njihovom vršenju. Psihopate češće ubijaju osobe sa kojima nisu bile bliske, a kada je u pitanju psihopatija i seksualni prestupi oni koji se nalaze na izdržavanju kazne zbog počinjenih krivičnih dela protiv polne slobode, ukoliko imaju izraženu psihopatsku strukturu ličnosti, veća je verovatnoća da će imati recidiv, kaže psiholog.

Ono što većinu ljudi interesuje, jeste odgovor na pitanje da li je moguće da osobe koje počine krivično delo teško ubistvo, mogu da se promene, odnosno resocijalizuju.

– Resocijalizacija je jedan proces, korigovanje društveno prihvatljivog ponašanja, a tretman je jedan deo te resocijalizacije. Tretman u zatvorima počinje kada osuđeni dođe na izdržavanje kazne i sastoji se u tome da otkrijemo uzroke inkriminisanog  ponašanja, da suočimo osuđenog sa uzrocima, da povećamo njegovu samokritičnost i da jačamo motivaciju za promenom. Motivacija za promenom može biti uslovljena strahom od kazne, odosno mogućim povratkom u zatvor. U Kazneno popravnom zavodu „Sremska Mitrovica“ aktivnosti u koje su uključeni osuđenici su rad, obrazovanje, ima onih koji učestvuju u aktivnosti slobodnog vremena, i ono na šta smo posebno ponosni jesu specijalizovani programi  – oni koji se odnose na konstruktivno rešavanje problema, asertivni treninzi, program koji se bavi upravljanjem emocijama, kontrolom besa i program koji se tiče korekcije recidiva kod seksualnih prestupnika, istakla je Maja Novković.

Ona kaže da je situacija u zatvorima teška.

– Ono što otežava naš posao jeste izuzetno veliki broj osuđenih lica. U proseku na jednog službenika tretmana dolazi po 100 do 120 osuđenih lica. To je broj koji vas onemogućava da radite onako kako struka zahteva, i da na kraju očekujete promene i rezultate rada, kaže ona.

Jedini siguran i nepogrešivi odgovor na pitanje da li osuđenici mogu doživeti promenu, jeste onaj koji se tiče njihovih godina.

– Razmišljajući o tome šta može da se promeni kod ljudi koji se nalaze na izdržavanju kazne zatvora od 40 godina, ono što bismo mogli da kažemo da je izvesno jeste da će ti ljudi ostariti. Ono oko čega bismo se složili jeste da je promena proces a ne događaj, činjenice pokazuju da se neki ljudi promene, neki ne, a ima i onih koji se promene na gore. Ključni faktor promene jeste motivacija za promene, naravno, uz postojanje kapaciteta. Motivacija za promenom može biti strah od povratka u zatvor, međutim kako izađu iz zatvora ovo osećanje postaje sve slabije a rizično ponašanje sve primamljivije. Neki naučnici tvrde da, kako vreme prolazi, strah od kazne više nema tu ulogu motivatora u promeni ponašanja. Kada vrše krivična dela prestupnici su najčšeće motivisani dobitima od vršenja tog krivičnog dela. Malo je onih koji razmišljaju o kazni, a postoje oni poput dilera droge koji to što rade shvataju kao rizičan posao i prihvataju taj rizik da će biti uhvaćeni i da će otići na izdržavanje kazne. Postoji jedna grupa zločina koja se vrši u afektu gde je upitna sposobnost racionalnog zaključivnja i tu smo gotovo sigurni da nisu razmišljali o posledicama onoga što čine.

Posebno se posmatraju mogućnosti promene „teških klijenata“, pod kojima se podrazumevaju oni sa izraženim psihopatskim crtama ličnosti.

– Uverenje stručne javnosti jeste da je psihopatija jako otporna na promene i da dugotrajna psihoterapija često ne daje rezultate. Međutim, ono što pokazuju nova istraživanja i što bismo mogli da smatramo razlozima za optimizam, jeste da se te crte mogu menjati u toku psiholoških tretmana i da je mali procenat onih koji reaguju negativno na tretman, a dosta bolji rezultati postižu se na mlađem uzrastu kod adolescenata. Problem u radu sa ovim klijentima jeste to što su često sa psihopatskom strukturom ličnosti udružene i neke druge simptomatologije, poput drugih poremećaja ličnosti, rekla je na kraju Novković.

Većina stručnjaka zastupa stav da nakon izvršene kazne, resocijalizacija i sve što se postigne tretmanom tokom boravka u zatvoru, ne bi trebali da prestanu, već da pređu u proces koji bi se nastavio i na slobodi.

 

Bojana Latinović/Fondacija Tijana Jurić