Deci funkcionera po pravilu budžetsko zaposlenje! PO ROĐENJU – NA DRŽAVNE JASLE!

2
4937

Verovala sam nekada da postoji pravda. Sistem u kojem najbolji bivaju nagrađeni. Najvredniji priznati. Pošteni cenjeni.

Međutim, praksa me bezbroj puta demantovala, te iluzije sam davno odbacila. Kao da smo se vratili u doba kraljeva kada su se preimućstva sticala rođenjem, kao i prilike, bogatstvo i ugled. Dakle, vekovni proces evolucije i društvenog razvoja kod nas nije stigao. Jedina razlika je što je ranije bilo mnogo manje plemića, kraljevića, prinčeva, nego što je to slučaj danas.

Da li nas obične koji nismo plemićkog roda takva situacija ljuti? Ljuti naravno! Šta radimo? Uglavnom ništa!

Kada u medijima na nekoj poziciji čujete zvučno prezime, već je vrlo jednostavno postalo da ga povežete sa jednako zvučnim mamom i tatom. Često puta sam čula da bi svaki roditelj pomogao svom detetu, i ko je nama kriv što nemamo nekog da nam pomogne. I to ne od ovih plemića, nego od običnog naroda. Ja sam gotovo sigurna da mi moji roditelji ne bi tolerisali nesposobnost, niti bi mi omogućili prilike koje ne zaslužujem. Odgojena sam tako da mi je previše da ih očekujem, ili da im stremim. Da se nadam da sa dvadesetak godina i tek završenim fakultetom budem direktor firme sa hiljadu zaposlenih.

Ne želim ja reći da su ovi plemići nesposobni ili manje sposobni, ali ako misle da su jednako kvalitetni i obrazovani zašto se za prilike u poslovnom svetu ne bore jednako ravnopravno. Kako je moguće da je neko sa dvadeset pet godina podoban da bude rukovodilac sektora u Vladi, savetnik predsedniku, ministru, direktor neke firme. Moguće je u izuzetnim slučajevima da u tim godinama ima dovoljno iskustvo da može da rukovodi stotinama ljudi, ali gotovo je nemoguće da su svi jednako podobni da obavljaju najsloženije poslove.

Možda se ti talenti genetski nasleđuju, a da ja nisam upućena. I zašto ti bogati i zvučni plemićki roditelji svojoj deci ne obezbede privatne firme u kojima će se igrati direktora. Resurse svakako imaju. Po mogućnosti u Austriji, Engleskoj i drugim zemljama u kojima se školuju. Neka se bore na pravom tržištu i tako pokažu svoje kompetencije. U državi u kojoj se CV mjeri po tome ko si i čiji si, lako je biti direktor kada imaš uspešnog tatu.

Ja im ne zavidim! Gledam ih kako uljuljkani u svom malom svetu egzistiraju misleći kako su bolji od svih nas. Misle da se kompetencije u životu mere visinom plate koju zarađuješ. Misle da je život jedan savršeni ružičasti balon i da će tu zauvijek biti tata da te štiti. Uslediće tu šamar stvarnosti pre ili kasnije. A mnogo se teže podnosi u zrelijoj dobi.

Ja sam davno naučila na život bez tate. Ne jer sam tako želela, život je izabrao umesto mene. Ja znam kako je kada u životu većinu stvari moraš ostvariti sam. Kada se moraš osloniti na sebe i mogućnost da u ovom svetu postoji neko ko će biti dovoljno otvoren da prepozna i tvoje kvalitete, bez uspešnog prezimena u svojoj biografiji. Ja volim svoj posao. Znam da sam svaku priliku za sebe stvorila sama. Nije bilo nikoga da za mene zove, da pita, da moli.

I više poštujem ljudi koji su sopstvenim trudom zaslužili svoje prilike, nego ove koji su ih nasledili. Prodavačica u butiku koja je otišla na bezbroj razgovora za posao, nakon što je završila fakultet, zaslužuje više mog poštovanja, nego sin čiji je tata obavio stotinak poziva dok naslednika nije smestio na odgovarajuću poziciju. I nije to samo do sina, to bi naškodilo i tatinom imidžu. Kako bi sutra jedva prevalio preko usana da mu je sin npr. konobar.

Ne shvataju da mi nismo poslovi koje radimo. Radimo da bismo mogli sebi da priuštimo da budemo ono što volimo. To nikako ne znači da novac određuje našu vrednost. Upoznala sam dovoljno ljudi čije su porodice generacijama bile bogate koji se ponašaju sasvim normalno i skromno. Koji razgovaraju sa drugim ljudima bez nadmenosti u glasu.

Koliko sam samo puta prilikom predstavljanja nekoga čula. „Ovo je Maja. Ona radi u Vladi“. Ma boli me i da je i sama predsednica Vlade. Je li najveći kvalitet neke osobe radno mesto na kojem se nalazi? Ako jeste, onda je situacija još tužnija jer dobar deo tih prinčeva i princeza prilike nije ni zaslužio. Kolika je tek onda njihova vrednost? I kako se međusobno rangiraju? Po uspešnosti tate ili mame?

Kao što ranije napomenuh, daleko od toga da im zavidim, na njihovom mestu na takav način nikada nisam ni želela biti, nego mi je puna kapa ovih njihovih malih podanika kojih ih štuju. Daju im na značaju dok se smatraju privilegovanima jer su u njihovom društvu.

Ja više volim biti u društvu svog dede i njegovih životinja nego pojedinih „stručnjaka“.
Sa njim uvek zdravorazumski mogu da se ispričam o politici, životu, prilikama, koja ovca se ove godine ojagnjila, koliko je malih. Da li je pšenica rodila, koliko je ječma uspeo da proda, a koliko je njemu dovoljno? To su tako divni, prosti i opuštajući razgovoru. Iskreni. Neću ja mog dedu daviti sa božićnim marketom u Austriji, prilagodiću razgovor temama koje su njemu zanimljive.

To je najmanje što možete učiniti za svog sagovornika. Setite se to kada neki naredni put nadmeni budete paradirali okolo. Pričali o skijanju u Austriji nekome ko je ovaj mjesec jedva preživio sa svojih tristotinjak evra. Ne paradirajte svojim krpicama ispred nekoga ko je ovaj mjesec jedva prehranio svoju porodicu. Ako su vam sve prilike u životu servirane na zlatnom tanjiru budite makar toliko pametni da se naučite biti makar i lažno skromni.

Često zaboravljamo da smo na kraju života svi isti. Obični, mali i smrtni. Privilegije večnog života na ovom svetu se ne mogu kupiti!

(Jelena Despot)

2 COMMENTS

  1. Svaka cast na tekstu.
    A ti sto gledaju sa visine su najcesce totalno nepismeni, ne inteligentni, maksimalno iskompleksirani.
    Moj jedan prijatelj je jednog takog lokalnog političara zaustavio u večernjoj setnji, otprilike je bilo kao onaj Biza sto je prošao, cisto ponizavanje.
    I stalno mu je ponavljao pitanje, a gde ti je sada politika, pozicija i ugled da te zastite a pre neki dan si me nadmeno gledao i skinuo sa one stvari u opstini.

  2. Ovo što ste napisali, samo je jedan od dokaza koliko smo mi nenormalna država. Odsustvo nezavisnih i jakih institucija produkuje male i velike “bogove”, koji mogu da rade šta hoće. Stoga i nije čudo što mladi i kvalitetni ljudi beže iz ove nakaradne države. Iz države u kojoj, recimo Šešeljev sin pljuje po ulasku Srbije u EU, a sedi u EU paralemntu i dobija debelu lovu, AVov sin se druži s kriminalcima, u kojoj je Ceca, supruga belosvetskog kriminalca, ugledni građanin, elita srpskog društva, a glavna vest u nekim medijima da li joj se pojavio celulit ili ne. Država u kojoj se SPC pretvorila u biznis klub za podršku AVu, a članovi SANU, kao nojevi, drže glave duboko u zemlji, u kojoj su kojekavi balvani, potekli iz smrdljivih rupa, kreatori lokalne politike i biznisa …… Deca nam izgedaju kao da su sišli s Pink tv, ne čitaju knjige, ne slušaju kvalitetnu muziku, već im je glavni sistem vrednosti što bolji mobilni, krpice koje više otkrivaju nego pokrivaju, a bogmi, i besna kola koja im kupuju bogati roditelji ili “partneri”. Nažalost, Srbija je trula država, s malim izgledima da se u dogledno vreme nešto promeni, jer je narod neobrazovan, politički posebno, ima neograničeno trpilo, robuje kultu ličnosti, a i opozicija je smešna. Da sam 20 godina mlađa, ladno bi zapalila odavde i to ne primarno iz ekonomskih razloga, već da pobegnem iz ovog kolektivnog ludila.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here