KRČEDINSKA ADA: Netaknuta oaza prirode!

0
6028

Prirodno rečno ostrvo, Krčedinska ada, jedno je od poslednjih netaknutih oaza gde u potpunoj slobodi žive konji, goveda, magarci, mangulice i druge životinje.

Put do više od 800 hektara slobode vodi isključivo preko Dunava, a iako ada katastarski pripada sremskoj opštini Inđija, ipak je bliža suprotnoj obali i brigu o njoj vode koviljski stočari, zbog čega je zvanično bačka teritorija. Zbog toga sa Krčedinske ade u svet često odu i neke vrlo nepouzdane informacije, poput one od pre par godina da je gazda jedinog ranča i male čestice zemlje na ovom prirodnom biseru Mile Plavšić (61) pročulo da je – umro.

Vidite da se može razgovarati i sa mrtvim čovekom – govorio je kroz smeh Plavšić. Posle toga redovno se javljao na telefon želeći da sve uveri da je živ.

Ta smrt me prati od kada sam se rodio 1956. godine. Bio sam toliko bolešljivo dete da baba nije htela da me upiše u matičnu knjigu rođenih jer je mislila da ću da umrem. Tako da sam upisan tek 1974. godine i zvanično sam to godište, što i nije loše. Na ovom ostrvu sam više od dvadeset pet godina, po suncu, kiši i snegu. Ovakav život jednostavno morate voleti – umeo je da se ponavlja ovaj Koviljčanin.

Ako važi ona stara mudrost po kojoj se trenuci provedeni pored vode ne računaju u proživljene godine, sve krčedinske stočare, poput Mileta, sahranjivaće narod bezuspešno još decenijama.

Pejzažnu pustaru ade presecaju topole stare više od 200 godina. Između njih trčkara više od 200 konja, stotinak magaraca i isto toliko podolskih goveda. Tu su i stotine ovaca, krava i mangulica, a ćurke i kokoške se ne broje. Početkom devedesetih, kažu oni koji to znaju, skoro da više i nije bilo životinja, a sada ih u potpunoj slobodni živi više od 500 i – niko nikom ne smeta.

Ljudi koji ovde dolaze i provode sezonu jedino se ne brinu o rodama, čapljama i orlovima belorepanima koji dolaze na obližnju močvaru. Usamljenici sa Krčedinske ade, bilo da su na rančevima ili na pašnjaku, deluju poput dirigenta, jedan vikom doziva konje, drugi opet magarce, treći goveda i tako redom. Probleme im stvaraju jedino šakali koji, s vremena na vreme, preplivaju na večeru.

Ovde smo i doktori i babice. Nekad spasavamo goveda, magarce ili konje koji se povrede ili budu bolesni, lečimo ih i zašivamo i te nas životinje posle najviše vole, prate u stopu. Sve ovo držimo iz ljubavi, a najviše volimo kada dođu deca – pričaju svoju priču stanovnici ade..

Stoku prodaju retko, obično ždrebad ili magarce, ali samo ljudima koji hoće da ih drže, a ne da ih pripremaju u kobasice. Kada dođe zima, konji i svinje ostaju na ostrvu, a magarci i krave odlaze u seoske štale. Čim padne prvi sneg, podolska goveda sama krenu u Kovilj, prepivaju dunavac i dođu do ade.

Problem je jedino kada budu velike poplave, kao pre šest godian. Ostrvo bukvalno nestane. Tada kreće strka, sa skelama prebacujemo životinje u selo. Prvo hvatamo magarce jer se oni užasavaju vode, a poslednje konje – nastavljaju priču naši domaćini.

Na ostrvu uvek mora nekog da bude, a najčešće je njih desetak. Ovo mesto poznato je i kao jedno od retkih na Balkanu gde se proizvodi ubedljivo najzdravije, ali i najskuplje mleko – magareće.

(tekst/foto: Aleksandar Latas)

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here