Sremskomitrovački portal

LEGENDA FIŠEROVOG SALAŠA: Baštovan koji je postao drvo!

Fišerov salaš propao, ostala samo legenda. Šumu oko letnjikovca sadio starac koji je razumeo jezik drveća

Skrajnut od magistralnog puta Ruma – Šabac, na Fišerovom salašu, u prostranom parku, samuje biser graditeljstva u Sremu. Redak primerak reprezentativnog letnjikovca, izgrađen od drveta i pokriven barskom trskom, proglašen za spomenik kulture, polako nestaje sa spiska naše bogate kulturne baštine.

Mada se ne zna tačna godina njegove gradnje, pretpostavlja se da ga je porodica Fišer za potrebe odmora izgradila između 1900. i 1904. godine, prema projektu arhitekte Hermana Bolea. Iako u veoma lošem stanju, građen od drveta sa trščanim krovom, sa širokim drvenim tremom duž cele severne strane, odoleva vremenu i čuva legendu, koju je Milan Belegišanin opisao u knjizi “Snovi zatravljenih kula”.

A, ta legenda glasi…

Fišer, spahija jevrejskog porekla, želeo je da oko zgrade napravi park, o čijoj će se lepoti nadaleko pričati. Slao je svoje sluge širom Vojvodine da mu nađu nekoga ko će park urediti po meri njegovog renomea, ali niko u potpunosti nije zadovoljio vlasnika.

I onda, na jedan majski uranak, iznenada, pred kočije spahije Fišera pojavi se starac i kaže da zna kako on traži baštovana, kao i da nikako ne može da ga nađe. Starac mu reče da je takav spretan čovek iz jednog sela pored velike reke, da “najbolje govori jezik belog jasena”, te da je on upravo pred njim, te da je spreman da uredi park po gazdinoj želji.

Tako je i bilo

Sa prednje strane uredio je park po francuskoj, a sa zadnje strane po engleskoj šemi, kako su, uostalom, izgledali i svi parkovi viđenijih zamkova. Na toj plodnoj zemlji uskoro su osim belog jasena, počele da uspevaju sofore, tuje, gvozdeno drvo, pa čak i sam hrast lužnjak.

Za samo nekoliko godina park oko letnjikovca bio je lepši i primamljiviji od samog objekta, ali, ubrzo gazda se razboleo. Pred smrt sinovi Fišera nagovore oca da šumu poseče i da na njenom mestu stvori plodno zemljište. Otac je pristao i veoma brzo umro, kako naslednicima baštovan-starac više nije bio potreban, oni ga otpuste, ali on nije odmah otišao sa imanja.

Svaki dan je jaukao za svakom odsečenom jelom, jasenom, tujom…

Veoma brzo njegova tuga prerasla je u gnev. Jednog dana prišao je najvećem hrastu i počeo da žvaće njegov koren, nakon kraćeg vremena ruke su mu se pretvorile u snažne i kvrgave rane, a koža u koru…

Te noći ušao je u letnjikovac i zadavio obojicu gazdinih sinova u snu. Idućeg jutra, ispod hrasta lužnjaka, nađen je stari baštovan mrtav. Mora da su mu bolovi bili strašni, ili je veoma bio gladan, kada je poslednje što je uradio bilo to, da jede koren hrasta. Sve što je ostalo za starim baštovanom, bilo je urezano veliko slovo “A” u kori hrasta.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Smiljka Kostić)

Exit mobile version