U fruškogorskom selu u školu se jesenas nije upisalo nijedno dete. Na matičnu knjigu pala prašina
U sremskom mestu Ležimir u podnožju Fruške gore, na samo dvadesetak kilometara od Sremske Mitrovice, jada nam se Đorđe Jović, matičar i šef mesne kancelarije u ovom selu. Kaže, muči ga što jedva jednom godišnje otvori knjigu rođenih, da bi upisao novog stanovnika sela. U ruci mu je, kako objašnjava, najčešće matična knjiga umrlih, jer u ovom selu sa oko 850 stanovnika umre njih petnaestak, a rodi se jedno ili nijedno dete.
– Dosta kuća nam je prazno. Nema pesme, venčanja, dece… U školu jesenas nijedno dete nije upisano u prvi razred. Nekad je bilo novorođenčadi, pa i za nas matičare posla. A danas na ovu knjigu rođenih u mojoj kancelariji pada prašina – priča Đorđe, dugogodišnji matičar u Ležimiru.
Selo polako izumire, kuće se prazne i same ruše, jer nema ko da ih opravlja i brine o njima. Tako je završila i kuća nekadašnjeg čuvenog knjižara i štampara Gligorija Vozarevića, koja je zaštićeno kulturno dobro. Pala sama…
Mnoge kuće su nekoliko decenija zatvorene, u selu je pedesetak neženja, neće mlade u selo, pa nema svadbi, ni veselja, kakva su nekad priređivali Fruškogorci.
U selu zatvorene čak i kafane, seoska zadruga, ali i čuvene ležimirske krečane, iz kojih se u ovo doba godine izvijao dim i čekalo da se čuveni ležimirski kreč ispeče, pa da krene prodaja po Sremu, Bačkoj, Mačvi i Banatu.
U poslednjoj seobi Srba, iz Kninske Krajine, ovde je stiglo i ostalo deset porodica, međutim surovu prognozu ovdašnjeg matičara da će za deset godina polovina od 360 domova u Ležimiru ostati prazna, potvrđuju i preostali meštani.
– Ovde žive dobri i vredni ljudi kojima treba dati da rade kako ne bi tako brzo pali u očajanje. Disciplina se najbolje uči kroz rad, ali je potrebno imati i srce. Ja sam svoje poklonio Ležimiru i mislim da bi nam svima bilo bolje kada bi mestu u kojem živimo poklonili čitavog sebe, kaže Vasa Rajić, koji je u Ležimir došao prateći u stopu supruginu familiju koja je u Oluji na Fruškoj gori našla svoj mir.