Maja je pobegla iz Majamija da bi ulepšala detinjstvo mitrovačkih đaka

„Rođena sam u Sremskoj Mitrovici. Kao jedino dete u porodici, previše zaštićena, možda pomalo i razmažena, sve sam imala. Moje je bilo jedino da učim. Godina 1994. Mama užurbano dolazi i kaže: „Dobili smo vizu, pakuj se.“ Njihova želja je bila da krenem u školu u Americi, gde mi je tetka bila već 30 godina.

Iako nevoljno, već kroz par dana našla sam se na bučnim, širokim bulevarima Majmija. Neko bi rekao ostvarenje životnog sna, ali ne i za mene. Jednostavno nisam mogla da zamislim da ceo život provedem negde gde je sasvim normalno da se ne poznajete sa prvim komšijama, gde su ljudi zatvoreni, i uvek u gužvi, gde se nigde ne može bez automobila, gde su igrališta prazna. Nakon pola godine negodovanja i nostalgije, na moje insistiranje, vraćam se kući. Niko nije bio srećniji od mene.

Moj grad na obali Save, škola na 5 minuta hoda od kuće, miris lipe u ulici, sve ono što sam volela bilo je opet tu. Završavam 4 razred. Ulazim srećna u dvorište noseći knjižicu sa svim peticama, željno čekajući da ih pokažem roditeljima. Mama me je čekala na kapiji rekavši da moramo da pričamo. „Sada si starija, zrelija nego pre 4 godine, i možeš da razumeš koliko je sve ovo važno za tebe. Tamo ćeš imati daleko bolje uslove, škole su bolje, jednog dana ćeš nam biti zahvalna.“ Nisam je ni pustila da završi, predosetila sam gde vodi njen početak razgovora. Opet Amerika. Majami – drugi put.

Krećem na kurs jezika. Taj momenat određuje moj dalji tok života. Oduvek sam volela engleski jezik, i znala sam da će mi to biti buduća profesija. Diznilend, Everglejds, duge peščane plaže, život kao na dlanu. Ali, ja opet nisam bila srećna, želela sam da se vratim kući. Nakon dugih razgovora sa mamom, prolivenih suza i neprospavanih noći nađoh se u avionu za Beograd.

Tada sam definitvno odlučila da se tamo više neću vraćati. Želela sam da živim i radim u Srbiji, i ako je moguće probam da promenim nešto na bolje. Završavam osnovnu školu u Mitrovici kao Vukovac, upisujem Mitrovačku gimnaziju, a nakon toga i studije engleskog jezika koje završavam u roku. Master studije završavam pre roka sa prosekom 9,30 i upisujem doktorske studije u Beogradu na modulu književnost, gde trenutno pišem doktorat.

Nakon završetka master studija 2013. godine počinjem prvi put da radim u školi na zameni.  Mala, seoska škola. Nikada neću zaboraviti zvuk krede dok sam pisala na tabli, miris užine, dečije znatiželjne poglede. Tada sam znala zašto sam se vratila u Srbiju, i nikada nisam bila sigurnija u to čime želim da se bavim u životu.

Trenutno radim u dve osnovne škole: „Sveti Sava“ u Sremskoj Mitrovici i „Slobodan Bajić Paja“ u Pećincima. Tokom četiri godine provedene u prosveti shvatila sam da je ukoliko želite da budete sjajan nastavnik pre svega neophodno da uživate u svom poslu.

Mi smo ti koji oblikujemo mlade umove i usmeravamo ih na pravi put, pa je naša odgovornost samim tim veća. Mi smo ti koji radimo za budućnost naše dece. Niko nas na fakultetu neće učiti kako da postanemo dobri nastavnici, to je nešto što samo od nas zavisi.

Tradicionalni metod učenja jezika podrazumevao je suvoparno usvajanje gradiva: nastavnik je onaj koji je tu da izdeklamuje pravila, a učenik da prepisuje zapisano i da „nabuba” za naredni test, a da i ne pokuša da neku od obrađenih fraza ili gramatičkih pravila upotrebi u govoru. Smatram da je to vrlo pogrešno, tako da u nastavni proces uvedim nove, kreativnije metode, koje podrazumevaju upotrebu igrica, zabavne aktivnosti, kao i upoznavanje dece sa kulturom anglofonog govornog područja. Težište nije na gramatici nego na obogaćivanju rečnika i komunikaciji.

Moje časove velikim delom zasnivam na jezičkim radionicama. Udžbenici su mi samo pomoćno sredstvo u nastavi, nikako i jedino. Naše kreativne radionice ove školske godine smo započeli tako što smo početkom oktobra ogranizovali prvo Spelling bee takmičenje po ugledu na takmičenja istog tipa svuda u svetu. Nakon dosta časova vežbe naši mali Englezi su savladali pravila spelinga, takmičili se a najbolji su i nagrađeni diplomama i poklonima.

Zatim smo krajem meseca oktobra obeležili Helloween, što je deci uvek najzanimljivije zbog kostimiranja. U novembru smo proslavili Thanksgving Day – Dan zahvalnosti. Mi smo ovaj praznik po ugledu na američke škole obeležili uz brojne jezičke igre gde su deca usvojila novi vokabular, a najzanimljivije je svakako bilo takmičenje u brzom jedenju torte.

Za kraj polugodišta, decembar smo završili u prazničnom raspoloženju. Pisali smo pismo Deda Mrazu, novogodišnje odluke, radili osmosmerke i ukrštenice, gde su deca bila podeljena u dva tima- irvasi i Deda Mrazovi pomoćnici.

U drugom polugodištu smo u februaru smo obeležavali Valentine’s Day gde su svi koji su zaljubljeni nosili crvene trake oko ruke, a oni koji nisu bele, sastavljali smo zajedno poruke za njihove simpatije i razmenjivali ih. Mart je bio razervisan za Saint Patrick’s Day, bili smo obučeni u zelenu boju, učili o tradiciji Irske, i kroz jezičke aktivnosti tražili sakriveni ćup sa zlatom na kraju duge.

Naša kreativnost, kao i ogroman rad i trud su nagrađeni i na nekoliko takmičenja, gde smo postigli zavidne rezultate. Prošlog marta deca škole „Sveti Sava“ iz Sremske Mitrovice su učestvovala na takmičenju ELTA organizacije ko je je bilo otvoreno za sve  osnovne i srednje škole Srbije. Tema konkursa je bila „Stop bullying“ (Zaustavimo vršnjačko nasilje) gde smo svoj doprinos dali tako što smo snimili kratak video na zadatu temu. Uspeli smo da probudimo svest ljudi o ovom nažalost sve više prisutnom problemu. Naš video je dostigao neverovatnih million pregleda na Fejsbuk stranici škole.

Kao znak podrške drugoj deci koja su izložena vršnjačkom nasilju naši učenici su se ove godine i slikali sa transparentom koji je glasio – PODRŽIMO ALEKSIN ZAKON, i time preneli snažnu poruku svima koji treba da uvedu najstrožije kazne za nasilnike, a ta slika je obišla Srbiju.

Isto tako, ove školske godine zabeležili smo još jedno prvo mesto u Srbiji. U pitanju je takmičenje izdavačkih kuća – Klet, Logos i Freska, iz engleskog jezika pod nazivom “My dream school” (“Moja škola iz snova”).

Nažalost, svakako kao apel treba napomenuti da se svi ovi projekti, snimanja videa i akcije plaćaju isključivo uz pomoć sponzora ili lično od strane nastavnika, bez pomoći škole.

Kroz svoj posao se trudim da darujem sebe drugima, u nadi da ću od sveta bar malo napraviti bolje, humanije mesto. A šta mene motiviše… biće da je to ljubav prema deci, jer nažalost nekima od njih sam ja jedina podrška.“

 

AUTOR: Ivana Stojanov / Noizz Maker