Žustra polemika na društvenim mrežama koja je protekle sedmice izazvalo objavljivanje članka o Trgu investitora pokazala je da i ova današnja opozicija, makar bila u fronclama i razjedinjenja, ima i te kako energične intenet-botove kojima je jedina zajednička osobina – patološka mržnja prema svemu različitom, makar bila reč i o drugačijem mišljenju.
U toj polemici pokazalo se da su upravo oni koji bi „oca svoga prodali„, razapinjali sve koje drugačije misle (pa i autora pomenutog članka) epitetima koji stoje “rame uz rame” sa najtvrđim stavovima boljševičke ili fašističke ideologije. Jer, ako on ne misli isto što i oni, sigurno je kupljen, sigurno se prodao, sigurno je “bot” vladajuće partije…
Istovremeno, mogućnost da možda oni nisu u pravu je potpuno isključena jer bogo moj, pa oni su elita, makar i samozvana, nasuprot sendvičarima i jajarama. Čitajući njihove komentare, dobija se utisak kao da u sebi još uvek pevuše “Druže Tito, mi ti se kunemo…”.
S druge strane, oni koji “ni za di su – nisu”, pozivaju u tim polemičnim tonovima, na odlazak iz Srbije, uvereni u svojoj bahatosti da su tuđe livade zelenije, te da će njih – tako “sposobne i stručne” – raširenih ruku dočekati svugde, kad ih već, eto, ne cene u Srbiji.
Istovremeno, tu svoju izuzetnost – ničim nisu pokazali.
I dok, ruku na srce, ima i smislenih zamerki, poput onih koje se odnose na loše partijsko kadriranje u javnim preduzećima ili razbacivanje novca za nepotrebne odborničke dodatke ili naknade za polupismene partijske članove upravnih odbora (a o čemu je najčešće upravo na ovim stranama pisano), frustrirani pojedinci koji rade u lokalnim privatnim kompanijama, gle apsurda, traže da novinari rešavaju problem njihovih malih zarada.
To što ogromna većina samih novinara ima takođe 200/300 evra platu, a mnogi rade samo za honorare koji kasne i po nekoliko meseci – njih ne interesuje! Lumpenproletarijat, zagledan samo u svoj lični interes, genijalno zaključuje kako novinari imaju obavezu da vode njihove ratove.
Umesto da se sami usavršavaju, pohađaju zanatske ili IT kurseve, neprestano uče bez obzira na godine (baš kao što je na zapadu na koji vole da se ugledaju), njima je lakše da dangube u kladionicama, satima bleje u televizore gledajući fudbal/ Đokovića, pecaju “da odmore mozak”, sede pred podrumima sa jeftinim pivom, vređaju neistomišljenike na Fejsbuku…
A onda osiromašeni, opljačkani, nikom bitni i sasvim zamenljivi – izvode zaključke da su njihove plate premale i da bi (ničim izazvane) morale da budu na nivou od par hiljada evra.
Istovremeno, ti samoupravljači sami ni prstom neće mrdnuti da zaštite svoje interese kod poslodavca gde su zaposleni, svesni da su sasvim zamenjivi i gotovo krpa. Neće smeti ni da pomisle da formiraju sindikate koji bi branili njihove interese. Čak i da ih formiraju, ti sindikati teško da će profunkcionisati, opet zahvaljujući neslozi među samim radnicima.
Sve u svemu, lakše je tražiti od nekog trećeg, pa makar i novinara, da vodi njihov rat, da se bori za njihova prava, iako je svima jasno da je njihov radni odnos formiran na potpuno dobrovoljnoj bazi. Ko god smatra da vredi više od plate koju dobija, zašto ne napusti “investitora” koji ga iskorišćava i na tržištu rada proveri svoju vrednost.
Ipak, to malo ko čini i u toj činjenici leži odgovor o tržišnoj/radnoj vrednosti frustriranih pojedinaca. Drugim rečima, kolika ti je plata – toliko i vrede tvoje radne sposobnosti.
A za to su najmanje krivi vlasnici kompanija, pa makar i okačili svoje zastave na Trgu investitora.
(Milan Milivojević)