MANASTIR PETKOVICA na Fruškoj gori: UPORNOŠĆU JEDNE ŽENE udahnut mu novi život!

0
9492

Mati Antonina juna 2001. došla u zapuštenu zadužbinu Jelene Štiljanović, pa napravila put, uvela struju i osposobila konak. Sve više vernika pohodi obnovljeni manastir Petkovica, smešten kod Šišatovca na Fruškoj gori

Preko 480 godina star manastir Petkovica, na jugozapadnoj strani Fruške gore, koji je 1990. proglašen spomenikom kulture od izuzetnog značaja i stavljen pod zaštitu Republike Srbije, zasijao je pre 15 godina, i to upornošću i hrabrošću tadašnje monahinje, a sadašnje igumanije Antonine, koja je udahnula život ovom manastiru, danas među najlepšim biserima fruškogorja.

Udaljen svega tri kilometara od manastira Šišatovac, ovaj manastir sve više broji hodočasnike, koji dolaze da uživaju u lepotama i miru koji može da se nađe u ovom kompleksu.

Kada je odlučila da dođe u Petkovicu, monahinja Antonina znala je da obnova neće ići lako u manastiru u kome godinama niko nije boravio. Ali je rešila da izdrži u zabiti, bez puta, struje, manastirskog konaka, bez igde ičega, gde sama mora početi ni od čega.

 – Bilo je to 7. juna 2001. godine, sekli su mi mačetom šiblje kako bi se probili do manastira. Ušla sam u praznu manastirsku crkvu a iz nje su prhnule ptice, ne znam u tom trenutku ko je više bio iznenađen, da li ja ili one što me vide. Nastupio je tajac a ta tišina dala mi je malo prostora da osetim crkvu, tek onda sam shvatila da ovu svetinju treba spasti i očuvati od daljeg propadanja – priseća se tih dana igumanija manastira sagrađenog u prvoj četvrtini šesnaestog veka, zadužbine Jelene Štiljanović, udovice despota Stefana Štiljanovića,

Za samo dve godine mati Antonina uspela je da asfaltira put do manastira u dužini od dva kilometra, uvede struju u njega, osposobi konak za život kako ne bi više morala da spava na samom dušeku, a sve to vreme nije bila sama, već joj je najveća podrška u toj samoći bila njena majka.

Prve godine, čim sam iz manastira Grgeteg prešla u Petkovicu, posle nekoliko meseci dolazi moja majka iz Švedske, gde je radila. Kad je videla u kakvu sam divljinu došla, zaprepastila se. Molila me je da se vratim, ali sam joj rekla da ne idem nikud, da je Petkovica baš ono što sam želela i da je ona pronašla mene, a ne ja nju. Otišla je razočarana mojom neposlušnošću – prepričava igumanija događaj od pre 17 godina u novosagrađenoj manastirskoj trpezarijskoj terasi, čiju tišinu načas prekida cvrkut ptica.

Samo mesec i po dana kasnije, pred nepostojećom kapijom manastira stao je taksi, a iz njega je izašla Antoninina majka, a kćerka je odmah dočekala porukom:

Ne otkazuj taksi, ja se ne vraćam! Međutim, kaže ona meni: Ni ja ne idem od tebe. Danas je ona sestra Melanija i ima 87 godina, nažalost, već sedam godina nije pokretna jer je imala moždani udar, ali mi je bila najveća podrška svih ovih godina – kroz setu govori mati Antonina.

Kada je Antonina stigla, na crkvi nije bilo vrata, prozora, bakarni oluci su bili pokradeni. Za 18 godina, koliko je monahinja Antonina igumanija, manastir je preporođen i postao je mesto gde ljudi redovno dolaze na molitvu ali i na izlet, a mnogi svrate i da ponesu vodu sa izvora Svete Petke, za koju kažu da je lekovita.

U središnjem delu je crkva posvećena Svetoj Petki, u kojoj se nalazi kivot sa česticom od ruke ove svetiteljke.

U prošlosti su manastir naseljavali monasi, a danas je fruškogorski manastir Petkovica ženski.

U manastiru je trenutno 11 monahinja i dve iskušenice, sagrađen je novi konak sa kelijama za monahinje.

Ova svetinja više puta je kroz vekove stradala, ali je i obnavljana.

Manastir je svašta preturio. Posle Drugog svetskog rata služio je čobanima da sklone stado od kiše, ali, saznala sam i da je bio partizanska bolnica za vreme proboja Sremskog fronta, da su ovde lečeni ranjenici – naglašava mati Antonina.

Vredne ruke su zaslužne što manastir ima svoj ribnjak na 40 ari zemljišta, što je zasađeno 6000 čokota vinove loze na 1,2 hektara, sa kojeg proizvode i svoje vino. Kako kaže Antonina, žive od svojih prihoda.

Više nismo same, radimo i gradimo, napredujemo, ne žalim se, a i Bogu je milo da ova svetinja živi svoj život i služi dobrim ljudima – na rastanku reče igumanija.

(Smiljka Kostić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here