Jedna od retkih žena boraca u prošlim ratovima, Milunka Savić naših dana, Mara Miličević iz Mirkovaca poznatija kao partizanka Mara, danas živi u Šidu sa tri brata o kojima brine, vodeći decenijama sudski spor za invalidsku penziju, zaboravljena od svih koji su joj obećavali pomoć.
Njena uzbudljiva životna priča počinje sa ratnim dešavanjima u Hrvatskoj, kada je prvi vatreni okršaj sa ustašama doživela u julu 1991. godine u Mirkovcima, gde se njena porodica doselila iz BIH 1974.godine.
– Bila sam najmlađa od sedmoro dece u siromašnoj porodici gde se živelo samo od očeve zidarske plate. Kada su počela ratna previranja u Hrvatskoj imala sam 18 godina i bez imalo dvoumljenja, zajedno sa tatom i braćom Milom i Đorđem, uključila se u tadašnju Teritorijalnu odbranu. Čim sam dobila automatsku pušku pomno sam gledala kako je braća čiste i rukuju njome i jedva čekala prvi zadatak, priča partizanka Mara, okružena ratnim fotografijama i brojnim novinskim člancima iz tog vremena.
Njeno vatreno krštenje usledilo je vrlo brzo, 22.jula 1991.godine u zoru oko pet sati kada ju je probudio otac da krenu na položaj. Na brzinu je, kako kaže, uzela pušku, dok je selo granatirano sa svih strana.
– Nisam se nimalo uplašila mada je bilo kao u osinjem gnezdu, minobacački napadi i granatiranje sela trajali su od pet ujutro do pola devet. Mnogi moji drugovi bili su ranjeni, bilo je i žrtava, a onako sitna skoro kilometar sam sa položaja vukla ranjenog komšiju, koga sam sakrila u kukuruze dok ne prođe napad ustaša, kaže Mara, koja je zbog svoje hrabrosti odlikovana više puta od najvišeg državnog rukovodstva i postala miljenik medija.
U Mirkovcima je sa porodicom ostala sve do 1997.godine, a tada, pošto nisu hteli da uzmu hrvatska dokumenta, Miličevići se sele u Srbiju. Tadašnji predsednik države Slobodan Milošević uručio joj je ključeve od četvorosobnog stana u Smederevu, što je ona, zahvaljujući se, odbila, uz obrazloženje da ima i težih socijalnih slučajeva od njene porodice.
Hrabrost i patriotizam Mara je još jednom dokazala za vreme bombardovanja 1999, kada je kao dobrovoljac 45 dana učestvovala u vojnim akcijama kod Gornje Obrnje na Kosovu.
– Brat Milo poginuo je u ratu 1991, a nas osmoro živelo je pod kirijom ovde u Šidu sve do 2003. Uz pomoć države kupili smo ovu staru kuću u Ulici Zeke Buljubaše 100, a meni je obezbeđen posao portira u klanici „Srem-Šid“, u kojoj sam radila sve do stečaja fabrike. U međuvremenu sam ostala i bez brata Đorđa i majke, koji su mi umrli na rukama. Sada se brinem o trojici starije braće, koji su mentalno oboleli. Živimo od dodatka za negu drugog lica, dok sam mogla išla sam u nadnicu, nisam birala poslove, ali mi sada zdravstveni problemi to ne dozvoljavaju, kaže Mara.
– Od teških fizičkih poslova stradala mi je kičma, treba da idem na operaciju, srčani sam bolesnik, ali se ne žalim. Od države ništa ne tražim, ja bih za moju Srbiju ponovo ratovala ako bude potrebno. Ali boli me jedino to što već devet godina bijem bitku za penziju za moju braću po osnovu poginulog borca, mog brata Mila 1991. godine. Tri puta su me na sudu odbijali zbog nekih birokratskih peripetija, nadam se da ćemo uskoro i to rešiti – nada se Mara.
Imam svu dokumentaciju za moju invalidsku penziju, dva puta sam operisala kičmu, srčani sam bolesnik, ali ne žalim se. Nadam se da će pravda tijumfovati, uverena je partizanka Mara.
Na malom posedu uz kuću Miličevići drže svinje i živinu za svoje potrebe, pabirče kukuruz, sakupljaju drva za ogrev, a sve to uz pomoć svojih, kako naglašavaju, dobrih komšija Šiđana, za koje imaju samo reči hvale.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Narcisa Božić/foto: privatna arhiva)