Miroslava Noćajac je 28-godišnja mama iz sela Nikinci kod Rume. Ona svakodnovno pomaže najugroženije porodice i penzionere u okolini Rume, ali i pojedince iz Odžaka, Šida, Beograda. Ona ne traži opravdanje i ne gleda šta ne može. Već suprotno. Kaže da se i na biciklu može pomoći i da se, ukoliko to stvarno želimo, uvek može naći vreme za pomoć drugima.
Miroslava je ispričala da je prva osoba kojoj je pomogla bila zapravo njena poznanica, koja je došla lično kod nje i sa detetom u rukama tražila pomoć. Toj ženi je, kako je ispričala, muž bio na hemodijalizi, a imali su malo dete.
– Sudbinu tog deteta koje je ona nosila u rukama sam imala ja. Moj otac je bio jedan od bolesnika koji se najduže lečio na hemodijalizi u istoriji bolnice. Majka je obavljala sezonske i teške poslove da bi prehranila sestru i mene i oskudevali smo u svemu, jer je svaki dinar išao na očeve lekove. Toj poznanici je muž brzo preminuo, ja sam nastavila da joj pomažem. Nakon toga sam počela i drugima da nudim i pružam pomoć i to je tako krenulo – kaže Miroslava.
Miroslavina pomoć dragocena je ljudima do kojih stigne, ali često i jedina nada.
– Teško je reći sa koliko porodica sam u kontaktu trenutno. Ne mogu svakog dana da pomažem svima. Idem nekakvim redom, ali tu sam kad je najpotrebnije. Otprilike je to oko 100-tinak porodica. Uglavnom su to ljudi iz okoline Rume, ali evo imam i jednu samohranu majku iz Odžaka, samohranog oca , pa majku sa četvoro dece iz Beograda kojoj moram svakodnevno slati pelene i ostalo šta treba. Muž ju je mnogo maltretirao, jedva je došla sebi i uspela da se skloni. Ima starih, bolesnih, koji ne mogu sami ni da ustanu, a sami žive. Ljudi mnogo teško žive i gladni su – priča ona.
Ugroženima kojima pomaže, najveći problem su dotrajale i urušene kuće u kojima žive, a Miroslavu najviše brine što nemaju odakle da obezbede ogrev za zimu.
– Kuvam, nosim namirnice, gledam da pomognem koliko mogu. Treba im pomoć i u sredstvima za higijenu, ali i popravka prozora i vrata na dotrajalim i urušenim kućama u kojima žive – kaže Miroslava dodajući da su „uslovi u kojima ti ljudi žive nezamislivi“, te apeluje na firme koje su u mogućnosti da doniraju makar polovna vrata i prozore, gips ploče i slično.
Ističe da im je pomoć zaista neophodna, budući da su prozore pokušali da „pojačaju“ kartonima.
– Jeste da je leto, ali i ono će brzo proći, a treba skupiti ogreva za zimu. Oni nemaju odakle to sami da obezbede. Može se i na biciklu pomoći nekom, ali bilo bi dobro kada bi mi neko pomogao pa organizovao prevoz tog ogreva. Strahujem kako će na zimu – kaže Miroslava.
Dodaje da na svom biciklu prevozi čak i drva za ogrev onima koji je čekaju u hladnim i vlažnim kućama.
– Kad me nazovu, a ja nemam, to je nateže. Ipak, nikad ne mogu da ih odbijem. Kažem biće, pa pokušam da se snađem, a ako se ne snađem, onda iz svog zamrzivača vadim i nosim – objašnjava Miroslava onu, najtežu stranu posla u kojem se čistog srca i iskrenih namera našla.
Sva sreća, pa je zamrzivač uvek pun. Miroslava je domaćica, nema posao, ali na selu su joj ruke uvek pune posla. Hrani svinje, piliće i kako kaže, kada je klanje, pola ide porodici, a pola onima kojima je najpotrebnije.
– Baš sam pre neki dan zaklala 30 pilića, 15 sam već podelila – dodaje humana žena.
Iako nema posao Miroslava, kako kaže, srećom ne oskudeva ni u čemu. Njen muž je zaposlen, bave se stočarstvom, imaju voćnjak i baštu.
– Volela bih kad bih mogla da nastavim da se bavim humanitarnim radom, kada bih našla neki posao u toj oblasti. Tada bih bila najsrećnija – iskrena je Miroslava.
Pitali smo je da li joj neko pomaže u organizaciji i dopremanju pomoći ka svim tim ljudima.
– Sama sam u ovome svemu. Kada bi bilo više donacija, potražila bih pomoć od nekoga, jer ne bih mogla sama. Tražila sam ja i do sad nekoliko žena da mi pomognu da preuzimaju namirnice, organizuju i sl. ali one su rekle „a kakve ja koristi imam o toga“. Posle toga nisam nikog više tražila – objasnila je.
(J.A.K./Blic/Luftika)