MITROVAČKE ULICE: Ko su ljudi u belim košuljama

Već dugi niz godina pažnju Mitrovčana privlaće lepo obučeni momci koji ulicama hodaju u paru i ljubazno se javljaju građanima. Odlučili smo da saznamo nešto o njima.

Na ulazu u Šećer sokak, odmah iza nekadašnjeg gradskog ponosa – tržnog centra „Stoteks“, nalaze se prostorije takozvane Mormonske zajednice, odnosno, kako se zvanično nazivaju Crkve Isusa Hrista – svetaca poslednjih dana po verskom pokretu koji je osnovao izvesni Džozef  Smit sredinom XIX veka u Americi.

U samim prostorijama ljubazno me je dočekalo desetak članova ove verske zajednice i ono što mi je odmah palo u oči je činjenica da su svi govorili srpski jezik sa upadljivim engleskim naglaskom. U razgovoru sa dvojicom mladih ljudi (mada se oni predstavljaju kao misionari) Kristoferom Vilijamsom i Endrjuom Garzom, koji proteklih sedmica, obučeni upravo na način kako ih i srećemo po ulicama, borave u Mitrovici, saznao sam neke zanimljive činjenice o njima.

Kako rekoše, svetsko sedište Mormona je u gradu Solt Lejk Siti (to je na tzv. američkom srednjem zapadu, državi Juta), iako su njih dvojica iz sasvim drugih krajeva SAD-a. Garza je iz Kalifornije, po liku je tipičan latinoamerikanac, a i sam priznaje da je meksičkog porekla, dok je Vilijams, visoki Irac, iz Nju Jorka. Zanimljivo je da su obojica veoma mladi, sa jedva dvadesetak godina.

Po njihovim rečima, pitomci su ove verske zajednice, i dužnost im je, po njenim pravilima, da dve godine provedu kao misionari u nekoj stranoj državi. Mada su se na pomen Srbije uplašili da neće biti poslati u ratno područje (Sirija) ili u neko ledeno prostranstvo (Sibir), na kraju se ovo, ipak, ispostavilo kao vrlo prijemčiva destinacija. Naročito od kako su upoznali naše ljude.

Jeste li imali neprijatnosti u Srbiji ili, ovde, u Mitrovici, bilo je jedno od pitanja. Na njega su odgovorili gotovo u glas, navodeći da im ljudi ponekad zameraju zbog NATO bombardovanja, ali i činjenice da je ova zemlja primila hrišćansku vest gotovo hiljadu godina pre Amerike, pa im, uz primetnu dozu sarkazma (kao delu duhovitosti karakterističnim za naš narod – što su naglasili sa simpatijom), njihove usluge nisu potrebne.

Ipak, kako kažu sreli su mnoge zanimljive ljude, a naročito ih je impresioniralo to što ih pozivaju u svoje kuće, što su otvoreni prema njima, duhoviti i mnogo životniji nego Amerikanci.

Inače, Mitrovica, naročito uže gradsko jezgro ih oduševljava jer poseduje arhitekturu dijametralno različitu od svega što postoji u Americi ili zapadnoj Evropi. Istorija grada im je, sudeći po odgovorima na moja potpitanja, prilično poznata, možda čak i više nego mnogim rođenim Mitrovčanima.

Iako Mormone bije glas da priznaju mnogoženstvo (a to je prvo što bi prosečnog Srbina, pa i pisca ovih redova, zaintrigiralo), obojica sagovornika su ovu tvrdnju negirala kvalifikujući je zastarelim običajem na kojem njihova zajednica više ne insistira.

Pitao sam Garzu, momka od 19 godina, šta je poenta misionarenja u jednoj zemlji koja je davno hristijanizovana, pa mi je on uvežbano odgovorio da oni zapravo samo žele da propagiraju ideje svoje crkve i delo osnivača Mormona, bez nasilnog nametanja tih ideja. Primećujući tračak rutine u odgovoru, nisam više insistirao na to temi.

Ipak sam uspeo da saznam da Mormoni ne priznaju ikone i svece, nemaju ni kućne slave, ali proslavljaju i Božić i Uskrs, naravno po Gregorijanskom kalendaru. Pored svega, i krštenje im se obavlja uranjanjem u vodu, simulirajući na taj način Hristovo krštenje u Jordanu. No, na moje malo provokativno pitanje da li i vodu u taj bazen za krštavanje donose sa Jordana, odgovorili su negativno ostavljajući utisak da nisu baš razumeli suštinu pitanja.

Inače, po njihovim rečima, u svetu postoji oko 15 miliona pripadnika njihove crkve, a na moj komentar (uz pokazivanje neskrivenog iznenađenja na licu) da ih je više nego vernika SPC-a, nasmejali su se grohotom, gotovo detinje bezazleno, kao da pričamo o snazi fudbalskih klubova.

U glas su odgovorili i na pitanje šta im je najteže padalo kod učenja srpskog jezika. Naravno, u pitanju su već odavno ozloglašeni padeži. Ipak, pored ovih balkanskih srpsko-hrvatskih jezičkih dijasistema govore još nekoliko jezika. Garza se, pored maternjeg engleskog, služi i španskim, dok Vilijams poznaje engleski i francuski.

Na kraju, uz reči opraštanja pozvali su me da prisustvujem njihovoj nedeljnoj službi koja počinje u jedanaest časova i druženju nakon nje. S obzirom na njihov topao i ljubazan doček, nisam imao srca da odbijem poziv iako sam unapred bio svestan da od toga nema ništa.

Najzad, sve će im to ići u prilog – u svrhu učenja naših naravi.

 

M. M.