Kada kažemo bilijar, odmah pomislimo na ljude u košuljama ili „polo“ majicama sa crnim pantalonama i crnim salonskim cipelama i apsolutnu tišinu na televizijskim ekranima dok je protivnik na potezu.
Bojana Šarac iz Sremske Mitrovice nije obična tinejdžerka, izlaske sa društvom i blejanje po kafićima zamenila je turama oko bilijarskog stola sa štapom u ruci pokušavajući da proceni gde će koja kugla otići i u tome je veoma uspešna.
– Uvek sam sanjala kako bi bilo naći se na postolju i predstavljati svoju državu, iskreno ne znam kako bih opisala taj osećaj – kaže Bojana, ali pre nego što nas zasene priznanja i titule koje je osvojila, idemo redom.
Ima 18 godina i bilijarom se bavi profesionalno, zbog čega školu mora da pohađa vanredno kako bi uspela da uklopi sve obaveze. Talenat je nasledila od oca Gorana koji je ranije trenirao ovaj sport i takođe imao dosta uspeha, pa tako odmah prepoznao da i Bojana ima dara kada je uzela štap u ruke. Kako sama kaže, otac joj je najveća podrška jer zvaničnog trenera nema, a on se trudi da joj pomogne na svaki mogući način.
Prvakinja je države već četiri godine zaredom u ženskoj seniorskoj konkurenciji, a neretko se takmiči i osvaja turnire i u muškoj jer je jedna od svega par devojaka koje se bave ovim sportom kod nas.
2019. je bila godina u kojoj je nizala uspehe, pa je tako osvojila srebrnu medalju na Evropskom juniorskom prvenstvu, ispisujući istoriju za našu državu, dok je na svetu peta iako trenira tek četiri godine!
– U bilijaru je važno praktično sve. Koliko je bitno da znaš da odigraš svaki potez i kuda će se kretati kugle, toliko je bitna fizička i psihička sprema. Nekada se mečevi igraju i po dva, tri sata i neophodno je da održavaš koncentraciju i kada gubiš i kada pobeđuješ što može da bude izuzetno iscrpljujuće – smatra Bojana.
Osim što je neuobičajeno za jednu devojku da trenira bilijar, u većim zemljama poput Rusije veoma je popularan i ima dosta devojaka koje se bave njim, ovo nije ni lak sport što dokazuje trening od minimum četiri sata dnevno i psihičke i fizičke pripreme pored toga.
– Odricanje nije lako ali je naravno neophodno i lakše se podnosi kad radiš ono što voliš. Nije lako jer idem vanredno u školu i realno prijatelje pa čak i porodicu nekad ne vidim i po dve nedelje jer stalno putujem zbog treninga, škole i turnira – kaže Bojana.
Međutim kako Bojana kaže, borba se ne odvija samo za stolom, a vezana je za finansije. Većina država odlazi na turnire opušteno, razmišljajući samo o bilijaru, dok naši takmičari nekada do poslednjeg momenta ne znaju da li će se tamo naći. Sreća je, kaže, što ima veliku podršku od predsednika asocijacije kao i starijih kolega profesionalaca, ali je zato prinuđena da vreme provodi najviše u Beogradu ili Užicu.
Pitanje o Evropskom prvenstvu odmah joj je vratilo osmeh na lice.
– Sećam se da mi je meč u četvrt finalu bio jako težak i da sam zaplakala kad sam ubacila tu poslednju kuglu za pobedu. Tada je već počela euforija i svi smo bili jako srećni jer ta medalja jako znači i meni i asocijaciji. Mislim da je posle toga bilo lakše iako sam izgubila u finalu „za dlaku“, ali i drugo mesto nije mala stvar – iskrena je Bojana.
Ukoliko se prvenstvo održi i ove godine, s obzirom na situaciju u kojoj se svet našao, obećava – doneće zlato.
(J. Kuzminac / foto: Facebook)