Sremska Mitrovica danas izgleda drugačije nego pre dvadeset ili trideset godina. Neke promene smo dočekali sa osmehom, neke prihvatili kao neminovnost, a neke gotovo da nismo ni primetili. A onda se jednog dana okrenemo oko sebe i shvatimo – grad koji pamtimo više ne postoji u istom obliku. Mitrovica nije izgubila samo stare zgrade, lokale ili pojedine ulice. Nestajao je, polako i gotovo neprimetno, jedan način života.
Evo sedam stvari koje su se tokom jedne generacije promenile ili gotovo nestale iz svakodnevnog života grada.
1. GRAD U KOJEM SU SE LJUDI ZNALI
Nekada nije bilo neobično da u kraju poznajete gotovo svakoga. Znalo se ko živi u kojoj kući, ko je čiji sin, gde radi komšija, ko je otvorio novu radnju, a ko se vratio iz inostranstva. Danas je grad veći, ljudi su zauzetiji, a komšijski odnosi često se svode na kratko „dobar dan“. Nije nestalo ljudi – nestala je bliskost među njima.
2. MALE RADNJE I ZANATI
Nekada je u gradu bilo mnogo više malih zanatskih i porodičnih radnji. Kod istog obućara, frizera, krojača ili majstora odlazile su generacije. Danas velike prodavnice i trgovački lanci zauzimaju sve više prostora, dok pojedini stari zanati teško opstaju.
Sa njima ne nestaje samo posao. Nestaje i majstor kojeg ste poznavali po imenu.
3. DECA KOJA SU SE IGRALA ISPRED KUĆE
Ko je odrastao u Mitrovici pre nekoliko decenija, verovatno pamti dane kada su se deca okupljala ispred zgrada, u dvorištima i na ulici. Igralo se do mraka. Nije bilo potrebno zakazivati druženje preko telefona. Danas su deca više u kući, ispred ekrana ili na organizovanim treninzima. Grad je dobio savremenu tehnologiju, ali je izgubio deo one spontane dečje graje.
4. LICA KOJA SU DAVALA GRADU PREPOZNATLJIVOST
Svaki grad ima svoje ljude. One koje svi znaju, iako ih nikada nisu lično upoznali. Prodavac koji je decenijama radio na istom mestu. Konobar koji pamti šta pijete. Majstor kojem se telefonirao kada nešto crkne. Profesor kojeg srećete i dvadeset godina nakon škole.
Takvi ljudi nisu bili deo turističke ponude. Oni su bili deo identiteta Mitrovice. Danas se ljudi češće sele, poslovi se menjaju, firme dolaze i odlaze, a sa njima se menja i lice grada.
5. PRAZNA DVORIŠTA NA MESTU GDE JE NEKADA BILA GRAJA
Ovo je možda i najtiša promena. Kuća je tu. Ograda je tu. Voćka još raste u dvorištu. Ali dece nema.
U nekim delovima grada i okolnim selima sve je više domaćinstava u kojima žive stariji ljudi, dok su njihova deca otišla u druge gradove ili države. Najtužnija kuća nije ona koja je srušena. Najtužnija je ona koja stoji čitava, a u njoj više nema ko da se smeje.
6. SPORIJI ŽIVOT
Nekada se živelo sporije. Ljudi su sedeli ispred kuće, odlazili jedni kod drugih bez najave, razgovarali satima i imali vremena.
Danas gotovo svi negde žure. Posao, obaveze, telefoni, automobili, gužva. Mitrovica možda nije postala veliki grad, ali je postala brža. A možda smo upravo u toj brzini izgubili neke stvari koje nisu mogle da se kupe novcem.
7. OSEĆAJ DA ĆE GRAD UVEK BITI ISTI
Ovo je možda najveća promena od svih. Starije generacije su odrastale sa osećajem da će Mitrovica sutra izgledati približno kao danas.
Danas više nemamo taj osećaj. Grad se stalno menja. Menjaju se naselja, prodavnice, saobraćaj, posao, navike, ljudi i način komunikacije. I to nije nužno loše.
Grad koji se ne menja – polako umire. Ali postoji razlika između razvoja i zaborava.
Šta će ostati generacijama koje dolaze? Možda će za dvadeset godina današnji Mitrovčani biti oni koji će pričati kako su nekada sedeli na keju, išli u određene lokale, čekali društvo na poznatom mestu ili se vraćali kući peške kroz grad koji je tada izgledao potpuno drugačije.
I njihova deca će verovatno reći: „Je l’ stvarno bilo tako?“
Biće. Jer gradovi nisu samo zgrade i ulice. Grad čine ljudi, njihova sećanja, navike, susreti i priče.
Sremska Mitrovica će se menjati i dalje. To niko ne može da zaustavi. Ali možda možemo da sačuvamo ono što vredi. Da ne dozvolimo da sa starim zanatima, pričama, običajima i ljudima nestane i deo onoga zbog čega je Mitrovica – Mitrovica.
Jer jednog dana možda nećemo žaliti za zgradama koje su nestale. Žalićemo za vremenom u kojem je grad imao dušu koju smo uzimali zdravo za gotovo.
(SMP)