Kao i svaka normalna žena, ne podnosim prodavnice tipa prčvarnica. Tu se na kvadraturi kutije šibica može naći sve, od igle do lokomotive. Ali… Samo po sebi je iritantno već i to, što na svakom koraku mogu da se sudarim sa drugom mušterijom ili da naletim na gomilu kutija ko-zna-čega, i da sve to porušim.
A kad još uvedem unutra moje princeze…. e, to je onda pravi doživljaj!
Moje “milice“ prate u stopu svaki moj korak, sa revnošću obrnuto proporcionalnom stepenu ignorisanja svih mojih zahteva, koje im kod kuće upućujem u maniru oberšturmfirera, a vezano za higijenu njihove sobe, sudopere i sličnih zabavnih momenata toplog porodičnog gnezda. Boravak u takvim prostorijama, tzv. dućančićima, kod mene izaziva teskobu, znojenje dlanova i lupanje srca tipično za klaustrofobičare. Tu je obično zaposleno čeljade koje me uslužuje preko tezge (i preko, d’ izvinete, “one stvari“), ponavljajući kao govorni automat: “Još nešto, još nešto….“.
Pola stvari i ne kupim, jer stvarno ne mogu da je gledam kako sto puta prolazi jedan isti put, planinari uz rafove, zavlači se u pećinu ispod pomenute tezge. Jednostavno, nemam srca da je mučim i muštram, osećam se kao nevaspitano i razmaženo derište. Ili je to samo u njenom pogledu.
Disanje za vrat konzumenata potrošačke kulture, nezadovoljnih i neusluženih, iako su, sa njihove tačke gledišta, u odnosu na mene u značajnoj prednosti, daje dodatni šarm ovakvim objektima. Zato ih, kad god mogu, obilazim u širokom luku.
Istorija kaže, da je prvobitna podela rada, podrazumevala da muškarci idu u lov, a žene su dobile manje cenjenu ulogu sakupljača plodova. To je podela, koja je, u osnovi, na snazi i danas. Muškarci i dalje jure mamuta po šumama i gorama. Jedino što su isti mutirali u korporacije, pa se lov svodi na grabljenje što bolje pozicije (čuj, mene, al’ se poslovno izražavam), koja donosi ekvivalentnu naknadu na bankovnom računu. Žene, s druge strane, i dalje sakupljaju plodove, najčešće u supermarketima i tržnim centrima.
Svaka normalna sakupljačica, naravno, uživa u blagodatima supermarketa. Do mile volje može da obilazi police sa izloženom robom. Veoma studiozno osmatra željeni objekat, pa ga onda dodaje među ostale dragocenosti, uredno složene u žičana kolica. Omiljeno godišnje doba sakupljačica je rasprodaja. Tada do izražaja dolazi fini, istančani rad ruku, kao i sposobnost da se iz igre izbace potencijalne konkurentkinje.
Svaka sakupljačica ima nepogrešiv radar, kojim je u stanju da u nanosekundi locira predmet (najčešće odevni) koji joj je neophodan k’o ćelavom češalj, skenira veličinu, proceni odnos cena-kvalitet, odluči sa čime može da ga kombinuje i koliko dugo može da ga nosi, i, što je najvažnije, da uoči osobe koje takođe žele isti predmet, i da ga prva zgrabi i odjuri u kabinu da pomenuti proba.
Kupiće ga, bez obzira na to kako joj stoji, jer u surovom sakupljačkom svetu opstaju, zna se, samo najbolji. Posle će da kuka da je orman pretrpan, a ona, sirota, nema šta da obuče.
Nijedan muškarac nema razumevanje za ove sposobnosti i veštine. Pošto je i sam suptilan kao mamut koga besomučno juri, on nije u stanju da razume sve finese pomnog i sistematskog zavirivanja u svaku bogovetnu prodavnicu, iscrpljujuće višekratno vraćanje u istu radnju, predomišljanje, i, najzad, donošenje odluke o kupovini. U muškom svetu sve je mnogo jednostavnije.
Ono što se podrazumeva pod “besomučno juriti mamuta“ izgleda ovako. Zauzme se odgovarajući položaj, po mogućnosti ležeći, sa dobrim pogledom, i onda se čeka da naivno živinče, poput više puta olajavanog mamuta, ili sabljozubog zeca, ne sluteći ništa, priđe dovoljno blizu da pater familias može da ga zvekne među oči čarne. Dok se to ne desi, on mora svoje vreme nečim da ispuni, najčešće enormnim količinama piva i sličnim sokićima za velike dečake. Dakle, da bi ispunili svoj deo nagodbe sa učiteljicom života, muškarcima je dovoljan minimalan prostor sa maksimalnim komforom, vremena na pretek, i evo ga: “Mešo na štolu!“
I kad ih posmatram dok sede u baštama kafića i odmeravaju užurbane šopingholičarke, jasno mi je da se ista scena odvija unazad sve od pleistocena, nekih 500 000 godina, tek.
Za to vreme, sakupljačice su evoluirale u već narečene šopingholičarke. Ženama je potreban mnogo veći prostor da obave ono što im je učiteljica zadala za domaći. Otud ta averzija prema prodavnicama marke “kod Toše, na ćoše“ i fascinacija i opčinjenost super-giga-mega-marketima, tržnim centrima i ostalim mamiparama. Tamo se uvek odlazi sa mantrom u glavi “neću da kupim NIŠTA što mi ZAISTA nije potrebno“, a izlazi se sa ustreptalim izrazom lica, osmehom i dve kese potpuno neplaniranih, ali neophodnih artikala.
Kasnije može da dođe do kratkotrajnog bleska griže savesti, naročito pri pogledu na opustošeni novčanik, ali to je krajnje retko neželjeno dejstvo, koje se ispoljava kod veoma malog broja sakupljačica, a suzbija se, takođe, pogledom, ovaj put na pun frižider, špajz, i ostala mesta gde se skladišti plen.
Svaka šopingholičarka ima svoje omiljene prodavnice, svoj način na koji obilazi i obeležava teritoriju, i, naravno nešto što svaki put mora da kupi, bez obzira, što kod kuće ima zavidnu količinu istog na lageru. Zlu ne trebalo! Ja, na primer, redovno overavam police sa školskim priborom. Tom prilikom pazarim bar jednu lepu svesku i svakako grafitne olovke. Imam ih stotinak, redovno ih “pregledam“, ali vrlo retko koristim. Ako baš zatreba da nešto zapišem, ogrebem se od dece.
Sakupljačice, pored svoje osnovne obaveze, imaju i zaduženje da osposobe podmladak da se bavi ovom delikatnom delatnošću. Osim toga nije loše imati pored sebe jednu ili više saveznica, bilo da su rođake ili prijateljice, naročito u sezoni rasprodaje. Zato one u ekspedicije uvek kreću u grupama, praćene čoporom dece. Mladunci se češće vode u nabavku zaliha hrane, dok u kupovinu odeće i obuće klinci idu samo ako baš njima treba nešto od pomenutog.
Inače, to je čisto ženska stvar.
(Marina Kitanović Vasić)