Zvuči prosto za nepoverovati da su decenijama političke vrhuške u Sremu koji je svojim geografskim položajem i okruženjem predodređen da bude REGION HRANE, prostor u kojem bi bili uvezani i oni koji hranu proizvode, ali i oni drugi koji bi tu hranu mogli prerađivati, pa i prodavati na tržištima, sremske komune pretvorile u deponiju montažno-demontažnih tehnologija koje truju građane i uništavaju bogom dani životni prostor.
Nije li to dokaz da su decenijama sremske opštine i gradove vodili ljudi bez ikakve vizije razvoja ili strategije koja bi se oslanjala na ono što podneblje i okolina nude u izobilju.
Sama činjenica da je nekoj grupi ljudi, u određenom vremenskom trenutku, pala na um ideja da naprave Fabriku za proizvodnju papira u ravnici gde šume nema, da dozvole izgradnju čeličana i raznih drugih pogona za preradu prljavog otpada, da stimulišu investicije koje se zasnivaju na tehnologiji daleko ispod evropskih ekoloških standarda, dokaz je da nas od svetskog rata pa do današnjih dana, već decenijama, predvode najobičniji idioti.
I dan danas (kako u poziciji, tako i u opoziciji) nalaze se takvi bezbrižni, bezosećajni likovi na koje nismo obraćali pažnju sve dok nisu došli u situaciju da nam kroje sudbinu. Njih mnogo ne dotiče činjenica što će njihovim neznanjem stradati građani, što će mnoge generacije unesrećiti svojom nesposobnošću.
Ti idioti, koji su naše komšije, prijatelji, rođaci, poznanici iz školskih klupa, zabrinuti su jedino u predizbornoj kampanji, kada im je najizglednije da mogu izgubiti sve one privilegije koje su stekli na teret sugrađana.
Koji prežive izbore, pa zasednu još par godina na državne jasle, oni nastave bez ikakvih skurpula da uništavaju i svoju državu i svoje opštine, sve građane u celini, pa i sebe same – jer drugačije i ne znaju.
Ono što posebno fascinira je činjenica da se, pred svake izbore, pravilno rasporede na stranačkim listama. Dovoljan je letimični pogled na te liste, pa videti da su one prepune idiota.
Idiota koji nam guraju u šake šarene listiće na kojima nas ubeđuju u to kako su BAŠ ONI ti koji će otvoriti hiljade novih radnih mesta, dovući investitore, otvoriti vidike i podići standard, a da istovremeno nisu u stanju ni sami sebe da zaposle. Ogroman deo njih fino su uvaljeni na državne jasle i sigurne budžetske fotelje, a nama nude minimalce po kojekakvim fabričkim logorima, neplaćeni noćni rad i prekovremeno, zabranjena bolovanja.
Nesvesni činjenice da ih građani prepoznaju po potezima za koje pre sledi zatvor nego novi mandat, otimaju se za dobre startne pozicije na stranačkim listama, provaljuju u stanove i dosađuju telefonima ne bi li od nas izvukli potpise podrške za te njihove liste ili obećanje o sigurnom/kapilarnom glasu.
Koji đavo nagoni te nesposobnjakoviće iz naših sokaka da se angažuju u političkim igrama umesto da prate, recimo, rijaliti programe ili navijaju kraj malih ekrana za svoje fudbalske timove, onako kako to i priliči idiotima?
Možda činjenica da u stvari oni nas, birače, gledaju kao idiote preko kojih će ostvariti svoje parazitske ciljeve?
Jesmo li mi to stvarno?
(Milan Milivojević)