Malo je ko u Sremu čuo za zaselak Erem, čak ne znaju ni gde se tačno nalazi. Ugnezdio se u panonskom moru zelenila, na pola puta između Rume i Sremske Mitrovice, skrajnuto u atar za ceo kilometar, pa život kraj njega teče, a u Erem malo ko svraća. Kažu da je to selo koje živi u tišini. Zbog toga, decenijama privlači došljake iako nije čak ni mesna zajednica. Ima oko 30 kuća i nijedna nije prazna.
Bila je to bivša pustara grofova Pejačevića, biroško naselje. Danas nema biroša, nema ni jednog grofovskog obeležja, dvorac je davno nestao, a u selu živi pedesetak stanovnika u 29 kuća, od koje su tri, kao i u svakom selu ovde, prazne. Kako birokratija nije znala šta da čini sa naseljem u šoru dugom 300 metara, ona ga je pripojila selu Vognju kao jednu ulicu pod nazivom Radanovačka, koja je od regionalnog puta Sremska Mitrovica–Ruma udaljena kilometar asfaltnim putem.
Erem postoji skoro tri veka. Osnovali su ga grofovi Pejačevići. Bila je to pustara gde su držali marvu i sluge na iskraju feudalnog doba koje je revolucijom 1848. godine preraslo u kapitalizam. Grof Marko Pejačević, osnivač grada Rume 1745. godine, ovde je imao velike čopore svinja i krda goveda i sluge sa svojim porodicama. Grofovi Pejačevići su izgradili jednu od prvih železničkih stanica u Sremu. Njihovi obori su bili pored stanice ispred naselja Erem. Stanica Voganj danas više nije u službi ljudi.
Ime Erem, po jednom izvoru potiče iz mađarskog jezika i znači radost. Neko predanje veli da je naziv od grčke reči eremit ili čoveka koji živi u pustari. Međutim, izvori vode i do francuske reči eremitaža što bi značilo usamljeno mesto. Kako bilo da bilo ovde je u razna vremena ratova, revolucija i gospodara bilo čestih smena porodica koje su živele od rada na grofoviji Pejačevića sve do završetka Prvog svetskog rata kada je ova grofovija ukinuta agrarnom reformom.
„Ovde se dolazilo posle ratova“ – pričaju stanovnici Erema -„Mnogi su 1943. došli iz Like, kao izbeglice. Onda su, kad se taj rat završio, došli još neki. Pre toga, dakle u Kraljevini, kralj Petar je Ličanima, soluncima, dodelio ovde zemlju kao kolonistima. Tako je počelo. I posle ovog rata, došle su dve-tri porodice, neki su već otišli. Šta da rade u ovoj tišini.“
Druga linija naseljavanja je počela sredinom šezdesetih, kad je vojska gradila poligon na Manjači kod Banjaluke i iz Bratunca i Bajine Bašte, kad je građena hidrocentrala, pa imanja i kuće uzete i potopljene. To je zapravo Erem i logično, meštane ljuti to kad kažu da su sa grofovske pustare Erem.
„Ne, mi smo selo, vidite, imamo i glavnu, istina jedinu ulicu, a odmah tamo, kad pređeš ovih 250 metara asfalta je atar, sve zeleno, vidi se do Fruške“ – nastavljaju priču naši sagovornici, gotovo u glas, svi odreda zemljoradnici iz Erema. „Nemamo neku buku, mir jednostavno„- dodaju.
U Eremu, selu, a ne grofovskoj pustari, nema prodavnice, nema kafane, nema vodovoda, ali kažu, otkako su dobili asfalt i gradsku vodu, ništa im ne fali. Nema ni škole, jer nema ni dece, tek poneko, pa u školu ide u četiri kilometra udaljeno selo Voganj. Erem nije ni mesna zajednica, i ona je u Vognju.
„Imamo do Mitrovice osam kilometara, do Rume isto, većina kuća ima auto, neko ima i dva. Znači, nije nam nikakav problem„, ističu meštani.
U selu više nema starosedelaca, pa samo retki zapisi i građevine svedoče o njegovom postanku. Danas napuštena zgrada koja je nekada bila u vlasništvu grofovske porodice Pejačević, koja je i zaslužna za nastanak ovog mesta, dobronamernike podseća na istoriju Erema. Vlastelinska porodica Pejačević selo gradi u drugoj polovini 19. veka i naseljava radnike da im obrađuju zemlju. Iako su svi meštani došljaci, u Eremu se ne odriču istorije. Prve izgrađene kuće su pod zaštitom države. Onaj ko ih kupi, sme da promeni samo boju fasade.
Malo ko svraća u Erem. Političari tek kad muka stisne, kad im trebaju glasovi. Dođu, naobećavaju i – nestanu. Pa opet za izbore. A Erem u međuvremenu živi u svojoj tišini. Samuje. U Rumu ili Mitrovicu, idu kad je preka potreba. Imali su šansu, posle poslednjeg izbegličkog talasa, da im biznismen iz Daruvara investira u selo, ali je tražio da kupi zemlju i napravi garažu za svoje kamione. Kad se nije pogodio sa meštanima, pokupio se i otišao.
„Svaka nas šansa zaobiđe. Da je taj ovde ostao sa desetak kamiona i bagerima, našlo bi se i posla za neke. Ovako, ostalo je sve po starom. Nekad smo sejali dosta bostana, pa putovali Bosnom i prodavali. Sad ni to ne može. Takva vremena.“ – okončavaju svoju priču meštani. U odlasku iz Erema, dok je padalo veče, u moru zelenila videlo se samo nekoliko sijalica, kao da ih je neko zakačio na visoka stabla kukuruza. Selo je utonulo u zelenilo ostajući da samuje svoju samoću. U njemu kao da se vreme zaustavilo.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO