Dok jedni sanjaju ministarske fotelje, drugi će se vratiti svojim starim obavezama. Između ulične euforije i stvarne raspodele vlasti često stoji čitava provalija. Kada se stišaju uzvici, završe protesti i prespava noć posle velikih političkih očekivanja, ostaje ono najvažnije pitanje: šta se zaista promenilo i ko će od svega toga imati konkretnu korist?
Za deo blokaderskog pokreta odgovor je verovatno mnogo manje uzbudljiv nego što se zamišlja. Dok pojedinci već zamišljaju ministarske fotelje, savetnička mesta i kancelarije po ministarstvima, ogromna većina onih koji su mesecima učestvovali u blokadama moraće da nastavi tamo gde je stala. Na posao, fakultet, u svakodnevicu od koje se ne može pobeći parolama i političkim uzbuđenjem.
Jer politička promena, čak i kada do nje dođe, ne znači da će hiljade aktivista automatski dobiti radna mesta, položaje i privilegije. U svakoj političkoj borbi postoji razlika između onih koji preuzimaju vlast i onih koji su za njih obavljali posao na terenu. A upravo bi tu razliku mnogi mogli da osete tek kada prođe euforija.
Tokom prethodnog perioda, blokade su ozbiljno uticale na svakodnevni život građana Srbije. Ljudi su se suočavali sa otežanim kretanjem, poremećenim obavezama i neizvesnošću. Dok su jedni blokade doživljavali kao legitimno sredstvo političkog pritiska, drugi su ih videli kao uskraćivanje prava da nesmetano rade, uče i obavljaju svoje svakodnevne poslove.
U takvoj atmosferi, među učesnicima protesta rasla su očekivanja da će politički pritisak doneti promene koje će se odraziti i na njihovu ličnu budućnost. Ali politička borba nije konkurs za zaposlenje, niti je učešće na protestima garancija za napredovanje u državnoj službi. Kada se koliko sutra promeni vladajuća garniturat, najviše koristi imaće oni koji budu deo novog političkog i upravljačkog kruga. Za ostale, koji su skakali, protestovali i ulagali vreme u uverenje da učestvuju u istorijskom preokretu, može se ispostaviti da su bili samo podrška ljudima sa mnogo konkretnijim ambicijama.
Istorija političkih promena u Srbiji nudi zanimljivu paralelu. Posle Petog oktobra 2000. godine, veliki broj građana, aktivista DOS-a i Otpora učestvovao je u mobilizaciji koja je prethodila promeni vlasti. Ipak, politički preokret nije značio da će svi učesnici dobiti položaje, zaposlenje ili uticaj kakav su možda očekivali.
Neki su se uključili u političke strukture, neki su nastavili aktivizam, a mnogi su se vratili svojim dotadašnjim životima. U međuvremenu, institucionalnu vlast preuzimali su oni koji su raspolagali političkom organizacijom, kadrovima i konkretnim mehanizmima upravljanja. Upravo zato poređenje sa današnjim blokaderskim pokretom otvara važno pitanje: koliko će onih koji danas veruju da učestvuju u stvaranju nove političke epohe sutra zaista imati mesto u sistemu koji priželjkuju?
Jer istorija pokazuje da između ljudi koji iznesu političku borbu i ljudi koji posle nje raspolažu funkcijama ne mora da postoji gotovo nikakva podudarnost.
Posebno je naivno očekivati da bi eventualna promena vlasti značila i potpuno pražnjenje državne uprave, javnih preduzeća i ustanova od postojećih zaposlenih. Državni sistem ne čine samo ministri, stranački funkcioneri i politički postavljeni direktori. U njemu rade i stručnjaci, inženjeri, pravnici, ekonomisti, lekari, administrativni radnici i brojni drugi zaposleni koji obavljaju poslove bez kojih institucije ne bi mogle da funkcionišu.
Mnogi od njih poznaju procedure, vode složene predmete, upravljaju sistemima i poseduju iskustvo koje se ne može nadoknaditi preko noći. Nijedna ozbiljna vlast ne može jednostavno da se odrekne svih takvih kadrova, a da pritom ne ugrozi funkcionisanje institucija. Naravno, političke promene mogu doneti smene rukovodilaca i promene u načinu upravljanja. Ali stručni poslovi zahtevaju kontinuitet, a zakonitost zapošljavanja i napredovanja ne bi smela da zavisi od toga ko je bio na ulici, a ko nije.
Zato je predstava o tome da će čitav državni aparat čekati na nove aktiviste da zauzmu njegova radna mesta više izraz političkih očekivanja nego realistična slika funkcionisanja države.
Možda će pojedinci iz blokaderskog pokreta zaista dobiti priliku da učestvuju u vlasti. Možda će neki od njih postati poslanici, savetnici, funkcioneri ili rukovodioci. To je u politici moguće, ali nije automatska nagrada za učešće na protestima. Za većinu, međutim, ostaje isto ono što je važilo i pre političkog uzbuđenja: posao koji treba pronaći ili sačuvati, računi koje treba platiti i svakodnevni život koji se ne može beskonačno odlagati.
Zbog toga euforiju dela aktivista valja posmatrati sa dozom opreza. Političke parole mogu da stvore osećaj da je velika promena već ostvarena, ali između očekivanja i stvarnosti često postoji ozbiljan raskorak. A kada se politička prašina slegne, može se pokazati da su najveću korist izvukli oni koji su imali jasan plan, organizaciju i ambiciju da preuzmu institucije, dok su mnogi drugi ostali samo učesnici jedne duge političke kampanje.
Na kraju, najvažnije pitanje nije ko je koliko puta skakao na protestima, već ko će sutra donositi odluke, ko će odgovarati za njih i šta će se konkretno promeniti u životu građana. Sve ostalo može da bude samo još jedna epizoda u kojoj su velika očekivanja nadživela stvarne rezultate.
(M. Milivojević)