Sedam godina nakon dolaska na vlast, naprednjaci se prvi put susreću sa otvorenom pobunom desetina pripadnika napaćenih građana kojima su te kobne 2012. godine oduzete privilegije, po pravdi božijoj, izborene tokom Peto-oktobarskog prevrata. Posle sedam godina terora, kao da se vreme trpljenja približilo svome kraju.
Gotovo tri godine nakon pucanja na kuću nekadašnjeg visokog gradskog funkcionera Aleksandra Prodanovića, danas bezazlenog, prepoštenog i za narod požrtvovanog lidera ujedinjene opozicije, kao i fizičkog napada na Nenada Lemajića, anđela lokalne političke scene i narodnog dobročinitelja, zainteresovana javnost postavlja pitanje šta će se sledeće dogoditi.
Uhapsiti Vasa PDV, na primer?
Pod optužbom da je lopov, recimo? Ako tamo neki neidentifikovani moćnik, iza zavese događaja, odluči da se uhapsi prepodobni Vasilije i optuži za masovno i višegodišnje potkradanje sopstvenih sugrađana, znači li to onda da više niko nije bezbedan?
Ako se Vasiliju bogobojažljivom, primera radi, natovari da je muljao sa cvećem koje je, na osnovu nečijeg lažnog svedočenja, nabavljao iz cvećare svoje sestre, pa ga onda, do zla boga, preskupo kupovao gradskim novcem, da bi ga okačio na bandere na kojima je uvenulo – šta onda nama grešnicima mogu sve da nakotovrljaju na nejaka pleća.
Ako Vasiliju i Lemajiću, kašćemo, učačkaju (naravno, bez ikakvog stvarnog osnova) da su za kaldrmisanje centralnog gradskog trka, uvaljivali behaton iz Hrvatske (deset ili trideset puta skuplji nego što je domaći, istog kvaliteta), pa im imputiraju kako su ga preko Bosne i neke tamo Nambije, među sobom preprodavali preko firmi koje su sami osnovali, da bi na taj način za sebe prigrabili ogromnu finansijsku korist – šta tek nama, običnim smrtnicima, koji se švercujemo u gradskom autobusu i vozimo neosvetljene bicikle, mogu da prišiju i prilepe.
Ako pred našim očima, urnišu i kompromituju dojučerašnje vođe narodne, nazivajući ih pederima (zbog čega oni moraju, navrat-nanos, da se žene ne bi li dokazali suprotno), nazivajući ih pogrdnim imenima poput Vasa PDV, Žvalojica, Arapsko kopile, Kurosava iz malog sokaka, i tome sl., čemu mi obični grešnici da se nadamo?
„Do kada će nas naprednjaci i njihovi botovi maltretirati i seći glave naših knezova dosmanlijskih?“ – jednoglasno se pitaju građani svake subote na protestu „kod sata“, ispred zgrade Policijske uprave Sremska Mitrovica – njih između jedan i pet (po slobodnoj proceni).
Dokle će se blatiti zaslužni rukovodioci koji su ekološki preporodili grad oslobodivši ga od desetina zagušljivih i nečistih fabrika? Koji su proletarijat ovdašnji oslobodili mukotrpnog i teškog rada gaseći okove radnih mesta?
I šta li još čeka ove zaslužne Mitrovčane, lidere novog milenijuma, bicikliste koji su uskočili u moderne automobile, podstanare koji su volšebno došli do tuceta stanova i poslovnih lokala, do kuća sa bazenima?
Hoće li zlobnici možda još, tobože otkriti, kako je jedan od njih sam nameštao pucnjavu na svoju kuću kako bi stekao oreol opozicionog lidera? A dežurni teoretičari zavere koji uvek imaju spremna objašnjenja, takvi pogani, još kasti da je taj i taj namerno ženu poslao u familiju da prespi, a onda lolama što volu da šenluče objasnio da pucaju po prizemlju – nikako na sprat, jer tamo će on spavati. Pa će ispasti do kraja kako to on sam sebi htede da podigne opozicionu cenu.
Što bi rekle bahate badavadžije: “Sam prdi, sam kolo vodi!”
Hoće li, gubitnici tranzicije, još podmetati prepodobnom Pedeve-u, nekadašnjem konobaru i prodavcu bresaka na zelenoj pijaci, da je pokrao sve što ima, otimao državne placeve bez naknade, uzimao proviziju od investitora, izpedeveisao preduzeća uzduž i popreko?
Ili će u čestitog profesora Univerziteta, proučavaoca istorije srBske, dr. Lemajića, upirati prstom govoreći kako je poharao lokalni gradski budžet, kako je umesto da obnavlja i gradi infrastrukturu, zapošljavao hrpe stranačkih nameštenika, na platne spiskove turao njihove potomke da se, k’o fol, vidi da rade?
Svašta tim nekim tajnovitim, nedefinisanim, mrgodnim naprednjačkim zlobnicima može pasti na pamet, sve u nameri da ocrne šetače „subotom uveče“ i demonstrante obojene „napred žutim, nazad brown“ bojama, možda će čak i po nekakvim portalima naručivati članke o njima, samo da ocrne ugled i čast naših narodnih vođa, naših velikana.
Al’ bez obzira na sve, zbog naroda koji ćuti i škripi zubima, ti naši zaslužni građani, uveren sam, neće ustuknuti – oni veruju u iskrenost ogledalceta koje im, iz svog kontra-sveta, neprestano govori samo stvari i činjenice koje oni žele da čuju. Isto kao i kraljici iz bajke o Snežani.
Samo što spoznaja prave istine za kraljicu beše kobna.
(Milan Milivojević/foto: Facebook)