Dragana Mitrović je jedini časovničar u Boru, i jedina žena u Timočkoj krajini koja se bavi ovim zanatom. Uporedo sa školom završila je taj zanat u Sremskoj Mitrovici i već tri decenije popravlja satove. Njena porodica je porodica časovničara, zarađuju i žive od zanata. Mitrovići nastavljaju tradiciju i veruju da sajdžijski zanat neće izumreti.
„Rodom sam iz Sremske Mitrovice, gde sam često odlazila kod prijatelja mojih roditelja koji imaju časovničarsku radnju. Interesovalo me da vidim šta oni to rade. Tada sam i došla kući i rekla majci da želim da budem časovničar. Uporedo sa školom, završila sam i sajdžijski zanat“ – priča Dragana.
Sada su časovničari i njen suprug, stariji sin, ćerka, a najmlađi sin, srednjoškolac polako otkriva zanatske tajne. Za svoj zanat kaže da liči na medicinu pošto je i za njega potrebna mirna ruka i strpljenje.
„Imam običaj da za sat koji uopšte ne funkcioniše kažem da je mrtav. Kada uspem da ga popravim, za mene je to nešto nadragocenije. Kao i u medicini, kada se čovek oporavi posle operacije“ – priča ona.
Ponekad na jednoj popravci provede četiri sata, a nekad i duže.
„Mnoge mušterije donose stare satove koji za njih imaju sentimentalnu vrednost. Sa puno tuge na licu mi često kažu “rekli su mi da sat ne može da se popravi. On nije skup, ali to mi je najdraža uspomena”. Kada uspem da ga popravim i vidim neizmernu sreću na njihovom licu, onda sam i ja zadovoljna“ – priča Dragana.
„Moja ljubav prema satovima je nešto što ja ne mogu da opišem. Znači, normalno, izuzev porodice, to je na prvom mestu, ali satovi su za mene život. Ja ih tako doživljavam. Jel se ljudi malo čude kada Vas ženu.? Mnogo. Meni čak šta bude i neprijatno kada dođu i kažu Izvinite, a gde je majstor? Kad ja kažem pa izvolite ja sam majstor“, kaže Dragana Mitrović, časovničarka iz Bora.
„Tako je bilo i sa jednom porodicom iz Nemačke. Došli su u moju radnju, rekli da im treba popravka sata, a onda seli i čekali. Kada sam im rekla da mi daju sat da ga pogledam, oni su zbunjeno prokomentarisali: “Čekamo majstora, zar vi to radite, hoćete li umeti da popravite sat?” Sada me posete svaki put kad dođu u Srbiju“ – priča Mitrovićeva.
Ona naglašava da mušterije često žele da prisustvuju popravci sata, što im ona i dozvoljava.
Na tridesetak kilometara od ove radionice, u Zaječaru, radi Draganin suprug Marinko. Iskusni časovničar kaže da su posao razradili sami, ali da su za lakše funkionisanje neophodni zajedničko delovanje svih zanatlija i finansijski podsticaj.
„Nama investicije su baš upravo potrebne zbog toga, zbog delova. Razumete, da bi mi mogli da uložimo u delove. Razumete, jer to nam, mi kupujemo, to sve nabavljamo iz inostranstva. Evo to je deo koji je znači neophodan na satu„, kaže Marinko Mitrović, časovničar u Zaječar.
Časovničarski zanat je težak, ali sve se zaboravi kada mušterija ode zadovoljna.
„I kad utvrdiš kvar koji je na satu, opet treba vremena da se to popravi. Mnogo je povezan ceo taj mehanizam, mnogo treba sve da bude idealno da bi to tačno radilo„, kaže Miloš Mitrović, časovničar u Zaječaru.
Dragana dodaje i da je sajdžija sve manje, iako mušterija ima.
„Kada sam se doselila u Bor, u gradu su bile četiri časovničarske radnje, sada je ostala samo moja. Pre 20 godina u Zaječaru je bilo 10 časovničara, danas rade samo dve radnje. U mojoj rodnoj Sremskoj Mitrovici od nekadašnjih 15 radnji rade samo tri časovničara“ – kaže Dragana.
Uprkos tome, što ni u jednoj od tri radionice, nema ni učenika ni šegrta, Mitrovići veruju da će časovničarski zanat opstati. Tome u prilog govori i ona narodna, dok je sveta i veka, vreme će se meriti.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/2952349/jedina-casovnicarka-u-boru.html / https://www.blic.rs/vesti/srbija/popravka-sata-kao-spasavanje-zivota-dragana-mitrovic-zena-casovnicar-vec-tri-decenije/q8vp7sy