„Pišem seminarske, diplomske, master radove! Radim i doktorate, ‘pauer point’ prezentacije, eseje, prevode sa engleskog na srpski i obrnuto. Svaki rad je za sebe originalan i garantovano prolazi softvere za proveru plagijata.“ Ovo, nažalost, nije šala, niti parodija, već samo jedan od stotine oglasa koji se mogu videti na svakom koraku. Prepuni su ih internet portali i društvene mreže, stigli su do oglasa u dnevnim novinama i bandera ispred fakulteta.
Sudeći po ponudi, ne manjka ni tražnja, pa je ono o čemu se nekad, u zaboravljeno „vreme stida“, šaputalo, danas unosan biznis. A za mnoge studente legitiman, normalan put do akademskog zvanja. Uz sve to, zakoni Srbije prodaju ovakvih radova ne smatraju krivičnim delom, već jedino kršenjem moralnih zakona!
Privatni fakulteti su i nastali da bi političari, biznismeni i njihova deca, koji imaju moć i pare, kupili i malo obrazovanja. Imaju sve, a žude za diplomama. Čudan je to fenomen, koji treba da objasni neki psiholog. Druga dimenzija ove priče je izjednačavanje ovih diploma sa diplomama državnih fakulteta u pravnom smislu. Posledice su katastrofalne po ekonomiju Srbije. Primera radi, mitrovački KPZ, Javna preduzeća, gradska kuća, prepuni su „starleta“ i funkcionera (načelnika, pomoćnika gradonačelnika…) sa diplomama privatnih fakulteta. Čak iste diplome poseduju i oba mitrovačka poslanika u Narodnoj skupštini Srbije, kako onaj iz vlasti tako i opozicioni.
Zato nije čudo što nam godišnje iz Srbije ode 30 hiljada mladih ljudi, među njima dosta i visoko obrazovanih, što nam je prosečna starost preko 40 godina. Deca se rađaju po belom svetu, a ovde ostaju babe i dede sa svojim lažnim intelektualcima. Mašinerija za prodaju znanja, za koju kažu da je oduvek postojala, danas već ima uigrane, izverzirane, stručne radnike, obučene za teme, naučne discipline, za nivo kvaliteta. Postoje cenovnici i pravila, plaćanja, slanja, provere…
– Već deceniju se bavim ovim poslom, a poslednjih godina, kako raste broj privatnih fakulteta, angažovan sam više nego ikad – kaže ekonomista koji se izdržava od prodaje radova studentima. –Svakodnevno imam pet poziva i jedan ugovoren rad. Iako sam već dugo zaposlen, plata na tom radnom mestu ne može da se uporedi s novcem koji zaradim od pisanja za studente.
Uz svoj „staž“ i iskustvo, naš sagovornik ne krije da veliki broj seminarskih i diplomskih radova piše i za jedan dan. A cenu određuje spram toga da li je tekst za studije na privatnom ili državnom fakultetu, odnosno od ozbiljnosti u pristupu radu.
– U zavisnosti od toga da li na fakultetu postoji softver za otkrivanje plagijata, od broja strana, obima literature, truda, cena diplomskog rada je od 70 do 150 evra. Master rad može da košta 200, ali i 1.000 evra – objašnjava on. – Iako sam privatno i pod svojim imenom stigao do mastera, do sada sam nekoliko puta i „doktorirao“. Doduše, samo na privatnim fakultetima. Ne usuđujem se da pišem doktorat na državnom fakultetu, jer ni sam nemam to zvanje. Najskuplji doktorat sam naplatio 2500 evra.
Sudeći po raznovrsnosti tema i komentarima zadovoljnih klijenata, koleginica našeg sagovornika, koja se reklamira na „Fejsbuku“, razvila je čitavo „preduzeće“. Teme radova koje je prodala idu od lizinga, preko feminizma, stočne hrane, epidemioloških karakteristika varičela, pa do magnetne rezonance i klimatskih promena.
– Idemo zajedno do diplome – stimulativna je poruka sa većine njenih postova, gde se na fotografisanim prepiskama sa zadovoljnim mušterijama dele komplimenti, zahvalnost za ukazano poverenje, čestita za ocene steknute nemoralno. Podatke za uplatu šalju porukom. Čim legne uplata, stiže rad.
Po rečima profesora Branislava Boričića sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, živimo u vremenu izokrenutih vrednosti, kada se izgubio osećaj o moralnom.
– Svesni smo svega i zato se na sve načine trudimo da animiramo studente zašto je pogrešno plagirati, koristiti tuđe radove kao svoje, a s druge strane imamo detektore za otkrivanje telefona na ispitima, softver za „hvatanje“ plagijata, antiplagijat program, kažnjavamo disciplinski – kaže dr Boričić. –Nažalost, kupovina radova, koji ne moraju biti plagijat, dešava se i teško ju je dokazati. Ilustrativan je primer da me je nedavno pozvao mladić tražeći da poništim diplomski rad studentkinje kojoj je napisao rad, jer mu nije platila. Do te mere su se izvrnule norme da neko ko je učinio nečasno delo, traži od dekana da ga zaštiti.
Dok onaj ko piše radove za novac ne podleže krivičnoj odgovornosti, već isključivo krši moralni zakon, kupac, međutim, koji takav rad predstavlja kao svoj, povređuje autorska prava.
– Do toga dolazi tek ako bi ga tužio onaj ko mu je tekst prodao. Tužbom, što se u ovom slučaju nikada ne dešava – kaže advokat Mirko Mrkić. – Jedino gde mogu odgovatraju oni koji „svojim perjem“ kite studente za pare, jeste zbog sive ekonomije, odnosno neplaćanja poreza, i prodavanja usluga bez otvorene firme. Iako usluga sama po sebi nije nezakonita, ne postoji oblast, ime, niti vrsta preduzeća pod kojom bi se mogla otvoriti takva firma.
Nema tačnih podataka o broju plagiranih i kupljenih radova, nemaju ni svi fakulteti softver za „hvatanje“. Postoje pravilnici o disciplinskoj odgovornosti, kada se prekršaj utvrdi, od privremenog do trajnog udaljenja sa fakulteta. Dok je studenata, međutim, biće i podvala. Prepisivanja je sve efikasnije, ali kupovina originalnih radova je teško dokaziva, tako da je jasno da treba raditi na sistemskim promenama.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO