Poznato je po Bešenovačkom Prnjavoru. Manastir je osnovao kralj Milutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima, Mihailu i Gavrilu. U Drugom svetskom ratu srušen je „temeljno do temelja“. Tužno! A neposredno posle rata građevinski materijal raznet je za popravke okolnih kuća.
Radovi na novoj izgradnji su počeli 2013. godine. Do danas je izgrađen i prilično završen građevinski deo sa neprikladnim visokim zidom okolo manastirskog kompleksa, u vizantijsko-savremenom stilu.
Nažalost taj zid i kapije i kule, kao riterski zamkovi u Poljskoj, nije ni lep ni dostojanstven, niti liči na svetinju; za mene je kič.
U crkvi, pored ikona i fresaka, s desne strane iznad sedišta, u delu za muškarce, „muškoj crkvi“, fotografija je u boji 80×80 cm ruskog cara Nikolaja sa porodicom, pobijenih početkom Oktobarske revolucije.
Šta će pokojni ruski car u srpskoj crkvi? Nije baš bio pozitivan ni za svoj narod! Imamo i mi naših careva i kraljeva, a i predsednika!
Uzgred, u manastiru Mala Remeta, koji sam obišao proletos, u tremu unutar dvorišta prodaju se suveniri, pa se tamo nude i fotografije Vladimira Putina u boji, formata oko 30×40 cm.
Bešenovo je selo sa oko 1.000 stanovnika, pitomo i zeleno, lepo, sa dosta skromnih, manjih, pa i starinskih kuća.
Nekada davno, tu su bili pored Srba nastanjeni i Cincari kao i u okolnim mestima (Šuljam, Grgurevci, Irig).
Postoji lepa, manja vrlo romantična, uredno ofarbana crkva sa zatravnjenom portom i nekoliko starih oraha, čiji plodovi leže razbacani po tlu jer ih niko ne treba, čak ni za Badnje veče!
Sveštenik dolazi svake druge nedelje.
Ali, ono što je jako tužno je potpuno propala, zapuštena, ruinirana zgrada nekadašnje Zemljoradničke zadruge, direktno naspram crkve, koja je bila u lepoj spratnoj zgradi, sa velikim prozorima, izgrađenoj uoči Drugog rata.
Na ulazu je velika granitna ploča sa oko 200 ispisanih imena i prezimena poginulih boraca i ljudi iz toga kraja u toku Drugog svetskog rata.
Prvo crvena zvezda petokraka, pa tekst iznad ploče koji glasi: „U natčovečanskoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika od 1941-1945. izvršavajući svoju patriotsku dužnost pali su na frontu, u zatvorima, u pozadini, u logorima i gubilištima, ispisujući herojskom i mučeničkom smrću najslavnije stranice naše istorije (i slede prezimena i imena 200 ljudi ovoga kraja).
Ispred sasvim oronulih i izlomljenih stepenica na ulazu u zgradu sa ulice nalazi se velika količina najrazličitijeg otpada i đubreta nikada pokupljenog.
A u tom haosu od đubreta su razbijene ploče, verovatno najuglednijih poginulih Bešenovčana.
Centralni spomenik je na stubu visine oko 1,50 m, a levo i desno su po tri prizemne spomen- ploče, kao na vojnim grobljima.
Ploče se ne mogu sada ni sastaviti, pa videti imena ljudi koji su pre 80 godina dali živote za sve nas.
Na postamentu centralnog spomenika nema biste niti glave, ali na još celoj prljavoj ploči jedva se vidi natpis imena narodnog heroja Đorđa Nikšića Johana (1922 – 1988).
Meštanka u prolazu kaže da je otkinuta glava nađena na jednom đubrištu vraćena, pa opet otkinuta. Sada se ne zna gde je.
Utisak je – odvratno i strašno. Sremski partizani, borci i antifašisti, ali i nevini obični žitelji Bešenova to nisu zaslužili. Ko ne poštuje svoje pretke ne zaslužuje ni da ga se deca i unuci sećaju.
Tako je nekako pisao i Arčibald Rajs.
Autor je akademik, profesor u penziji Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu/danas.rs