„Ništa ja ne moram…“
Možda se ponekad desi da baš ovo pomislite onda kada vam je svega dosta, kada ste umorni i kada poželite samo da se na trenutak „isključite“ i dignete ruke od svega.
Koliko god ova izjava delovala kao odraz autentične misli pojedinca jer mi sigurno najbolje možemo da procenimo vlastite kapacitete, ako se malo detaljnije sagleda uočava se izvesna neusaglašenost i doza bunta i inata koja oslikava unutrašnje nezadovoljstvo osobe. Niko vas ni na šta ne primorava, ali vi i dalje osećate onu unutrašnju tenziju koja vam iako se protivite, ne dozvoljava da se okrenete i pustite sve, pa kako bude.
Ako se pitate zašto niste poslušali taj svoj unutrašnji glas koji kaže “ništa ja ne moram”, treba da znate da se baš tada u vama vodi borba izmedju suprotstavljenih delova vaše ličnosti koja se kod većine upravo i završi onim adaptiranim priklanjanjem delu koji jasno ističe da ipak sve to baš mora i da treba da se odradi. Svaki put kada se adaptirano priklonimo tom “jačem” delu nas, udaljavamo se od svojih autentičnih želja i potreba jer taj naredbodavni deo nas nismo stvorili sami, usvojili smo ga vremenom, slušajući sve one koji su nas vaspitavali i unapred znali šta je “najbolje po nas”.
Zato je i očekivano da se sada protiv tog istog dela bunimo u trenutcima kada smo potrošeni i kada osetimo da se nezadovoljstvo gomila.
Ponekad je sasvim opravdano i korisno izraziti svoje nezadovoljstvo, ali u stavu da se baš ništa ne mora postoji i izvesna zamka jer taj bunt i inat inače adaptiranog dela neće nas svaki put odevesti u željenom pravcu jer u svačijem žiotu postoje stvari koje su neminovne i koje naprosto moraju biti odradjene i ne ostavljaju mogućnost izbora. To su sve one svakodnevne obaveze, tipa odlazak na posao, odgajanje dece, obezbedjivanje mesta za život, ishrana, briga o zdravlju…
Iako smo istim često nezadovoljni, frustrirani ili umorni od njih, one ne mogu biti skrajnute u ćošak. Većina ljudi je svesna tog “obaveznog” dela u svom životu i uglavnom nema problem da ga odradi, ali u onom “neobaveznom” delu sve prisile proizvode veliku nelagodu i nezadovoljstvo. Budući da se energija uglavnom potroši na sve obavezne stvari u našim životima, za rad na sebi, rekreaciju ili druženje koje spadaju u onaj “neobavezni” deo života, ne ostaje baš puno.
U takvim stvarima smo najčešće skloni odlaganju, odugovlačenju i izbegavanju, pa tu najčešće sebi i kažemo “ne moram to”.
Budući da sve pomenute aktivnosti očekivano treba da donesu zadovoljstvo sobom i sreću, pitanje je zbog čega za njih uvek ostane malo. Malo ostaje najčešće zbog toga što je fokus svima više na spoljašnjoj realnosti u kojoj je važno biti uveki na visini zadatka i uvažiti druge.
Ukoliko bi se on samo malo pomerio i bar deo energije usmerio na ono što pojedeinca čini zadovoljnim i srećnim, ubrzo potrebe za borbom u dokazivanju da se ništa ne mora neće ni biti. Kada se tada desi da kažete “ja ne moram” to će biti autentični izbor i odraz vaše istinske potrebe jer svi imaju pravo da zastanu, odmore se ili povuku u tišinu i tako obnove sve svoje raspoložive snage.
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
