Peti oktobar 2000. godine ušao je u kolektivno sećanje kao dan kada je narod srušio diktaturu Slobodana Miloševića. Masovni protesti i upad u Saveznu skupštinu označili su kraj jedne epohe. Slike goruće zgrade i euforične mase postale su simbol “povratka demokratiji”. Međutim, istorija nam pokazuje da događaji tog dana nisu predstavljali kraj problema, već početak novih dilema. Na talasu narodnog nezadovoljstva došlo je do smene vlasti, ali ne i do sistemske transformacije države. Mnoge strukture koje su činile stubove prethodnog režima ostale su netaknute.
Glavna iluzija iz 2000. godine bila je da sama promena vlasti znači i promenu sistema. Građani su očekivali brz boljitak: jače institucije, nezavisno sudstvo, slobodne medije, stabilnu ekonomiju i pravednije društvo. Umesto toga, dobili smo reciklirane elite, partijske podela plena i izostanak temeljnih reformi.
Dve i po decenije kasnije jasno je da društvo tada nije bilo spremno da vodi ozbiljan i dugoročan proces demokratizacije. Ljudi su poverovali da je dovoljno oboriti jednu vlast, a da će se sve ostalo promeniti samo od sebe.
Najveći problem posle 2000. bio je izostanak izgradnje jakih institucija. Umesto da se stvori nezavisno pravosuđe, transparentna administracija i odgovorni mediji, vlast su preuzele koalicije koje su prvenstveno bile zainteresovane za kontrolu resursa i pljačku privrede. Time je stvoren kontinuitet prakse koja je obeležavala i prethodni režim – lična lojalnost i partijska pripadnost važnije su od stručnosti i odgovornosti.
Ovaj institucionalni deficit ostao je rak-rana i do danas. Društvo koje zavisi od “vođa” ili “spasilaca” umesto od zakona i sistema, uvek je na ivici da ponovo padne u razočaranje.
U današnjim okolnostima, s pojavom društvenih mreža i većim međunarodnim pritiskom, deluje da bi promene bile brže i vidljivije. Ipak, osnovni problem ostaje isti: ako ne postoji spremnost da se posle smene vlasti izgradi sistem, onda se ponavlja začarani krug. Bez jasnog plana reformi i opšteg dogovora o tome kako treba da izgleda država, novi talas promena završio bi kao i onaj iz 2000-e, u frustraciji i osećaju da su građani ponovo upotrebljeni kao sredstvo, a ne kao nosioci promena.
Ako Srbi žele da izbegnu istu grešku, potrebno je da shvate par stvari. Prvo da su bitne institucije, a ne vođe. Promena mora da se temelji na pravilima igre, a ne na obećanjima pojedinaca. Drugo, da je potreban dugoročni plan, a trenutna euforija. Svaka ozbiljna reforma traje godinama i ne može se sprovesti preko noći. Takođe, važni su kako odgovornost tako i transparentnost jer bez jasne kontrole, nova vlast lako postaje stara vlast u drugom obliku. Da se i ne pominje zrelost biračkog tela koji je sada u ozbiljnom manjku, jer promena nije samo smena vlasti, već i trajni pritisak društva da se institucije održavaju i razvijaju.
Dakle, Peti oktobar bio je istorijski trenutak velikih očekivanja, ali i velikih promašaja. Ako bi se danas ponovio, rizikovali bismo da ponovimo istu grešku – da poverujemo kako je smena vlasti sama po sebi dovoljna. A nije! Prava promena nije jednokratni događaj, već proces koji zahteva strpljenje, znanje i hrabrost da se društvo menja iz temelja.
