Nekada je bilo dovoljno napisati status na Fejsbuku i sačekati reakcije prijatelja. Danas, međutim, pojedini autori javnih objava očekuju i nešto više: da mediji prenesu baš ono što su napisali, ali da pritom ne komentarišu, ne analiziraju i, po mogućnosti, ne postavljaju suvišna pitanja. U eri digitalizacije, kada svako može da bude izvor informacija, novinar, komentator i istraživač, pojavila se i jedna zanimljiva disciplina – objaviš nešto na društvenoj mreži, a onda se iznenadiš kada to postane tema novinskog teksta.
Upravo takva situacija dogodila se nakon što je na jednom Facebook profilu objavljena informacija da građani javljaju kako se iz zgrade Gradske uprave iznose kutije, dok su policijska vozila parkirana u okolini. Uz fotografiju i poziv građanima da dostave dodatne informacije, objava je dobila svoje mesto u virtuelnom prostoru.
Sremskomitrovački portal potom je ovu objavu uzeo kao povod za novinarski komentar o načinu na koji se od nepotpunih informacija i pretpostavki ponekad konstruišu velike afere.
I tu počinje zanimljiviji deo priče.
Autor Facebook objave nije bio zadovoljan načinom na koji je njegov status protumačen u novinskom tekstu. Uputio je redakciji opširan odgovor, objašnjavajući da nije govorio o seckanju dokumentacije, da nije pokretao istragu, niti iznosio zaključke o tome šta se nalazi u kutijama. Drugim rečima, kada je objava postala predmet novinarskog komentara, njen autor poželeo je da objasni šta je zapravo mislio.
Ništa sporno u tome. Svako ima pravo da pojasni svoje reči. Međutim, pravo na pojašnjenje nije isto što i pravo da se od medija zahteva da objavi svaku polemiku koju neko poželi da pokrene. Jer, ako neko javno objavi informaciju, mora računati na to da će ona biti predmet novinarske obrade, kritike, komentara, pa i satire. Društvene mreže nisu prostor rezervisan isključivo za pohvale i potvrđivanje sopstvenih stavova.
A onda se otvorilo i pitanje fotografije.
Autor objave zatražio je i da se fotografija ukloni, uz tvrdnju da je upravo on njen autor. Redakcija je zatražila odgovarajuće dokaze o autorstvu, imajući u vidu da se ista fotografija pojavljuje i na drugim mestima na Facebooku. Tako je jedna objava o kutijama i policijskim automobilima dobila nastavak u vidu zahteva za odgovorom, rasprave o autorskim pravima i dopisivanja sa redakcijom.
Od informacije o kutijama stiglo se do pitanja ko je autor fotografije, ko ima pravo na odgovor i da li novinar sme da komentariše ono što je neko samostalno objavio pred hiljadama korisnika interneta. Sve bi to možda bilo samo još jedno uobičajeno neslaganje između autora objave i medija da ne ukazuje na širi problem.
Pritisak na medije ne mora uvek da dolazi iz političkih kabineta, saopštenja stranaka ili institucionalnih centara moći. Ponekad se pojavljuje i u mnogo sitnijem, svakodnevnom obliku – kroz očekivanje pojedinaca da mediji postanu servis za objavljivanje njihovih stavova, bez prava da ih kritički preispituju.
Posebno je zanimljiva potreba da se svaka nesuglasica sa novinarskim tekstom pretvori u novi javni događaj. Kao da nije dovoljno objaviti status, već je potrebno obezbediti i nastavak u novinama, zatim odgovor na odgovor, pa možda i odgovor na odgovor odgovora. U toj računici medij bi trebalo da bude nešto između oglasne table, ličnog PR servisa i megafona za nezadovoljne autore Facebook statusa.
Naravno, svako ima pravo da kritikuje novinare, osporava njihove zaključke, traži ispravku netačnih informacija i koristi zakonska sredstva zaštite. Ali i mediji imaju pravo da komentarišu javne objave, da postavljaju pitanja i da ne prihvataju svaku polemiku kao obavezni deo svog sadržaja. Jer, javnost nije dužna da svaku Facebook objavu pretvori u događaj od nacionalnog značaja.
A možda je upravo u tome i najveća ironija digitalnog doba: nekada su ljudi morali da se potrude da dospeju u novine. Danas je dovoljno da nešto objave na Fejsbuku, a onda se potrude da iz novina više ne izađu.
(SMP)