Srem je jedan od krajeva Srbije u kojima se ova računica posebno dobro vidi – njive su pune, pijace rade, ali između proizvođača i kupca postoji sve veći jaz. Ko zapravo uzima razliku?
Poljoprivrednik poseje, ore, đubri, prska, plaća gorivo, mehanizaciju i radnu snagu, a kada proizvod konačno stigne do kupca – cena više nema mnogo veze sa onom po kojoj ga je proizvođač prodao. Najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su cene proizvođača poljoprivrednih i ribarskih proizvoda u julu 2026. bile čak 12,2 odsto niže nego u istom mesecu prošle godine. U prvih sedam meseci ove godine proizvođačke cene bile su niže 5,3 odsto nego u istom periodu 2025. godine. Istovremeno, kupac na pijaci i u prodavnici ne oseća taj pad uvek na svom novčaniku.
Gde nestaje razlika? Put proizvoda od njive do trpeze ima mnogo stanica. Poljoprivrednik je na početku tog lanca, ali nije jedini koji učestvuje u njegovom formiranju. Posle njega dolaze otkupljivači, hladnjače, skladištenje, transport, prerada, veleprodaja i maloprodaja. Svaka karika ima svoje troškove i svoju maržu. Problem za proizvođača nastaje kada je njegova pregovaračka pozicija slaba.
Ako mora da proda robu odmah, jer nema hladnjaču, skladište ili dovoljno novca da sačeka povoljniju cenu, prihvata cenu koju mu tržište tog trenutka nudi. Kupac, međutim, proizvod vidi tek na kraju tog puta. I tada plaća konačnu cenu, u kojoj više nisu samo sadržani rad i proizvod poljoprivrednika.
Posebno je zanimljivo što pad proizvođačkih cena dolazi u trenutku kada poljoprivreda i dalje ima značajne ulazne troškove. RZS je objavio da su cene reprodukcionog materijala, sredstava rada i usluga u poljoprivredi u drugom kvartalu 2026. godine bile 2,5 odsto više nego godinu dana ranije.
Dakle, pojednostavljeno rečeno: proizvođačka cena ide dole, troškovi proizvodnje nisu nestali, a konačna cena za kupca često ostaje visoka. Upravo tu nastaje osećaj koji se sve češće čuje među poljoprivrednicima: „Nama je malo, njima je skupo.“
Dovoljno je prošetati sremskim pijacama i pogledati cene različitih proizvoda. Podaci RZS za drugu polovinu avgusta pokazuju velike razlike među gradovima, ali i između pijace i prodavnica. U Sremskoj Mitrovici je, na primer, najčešća cena kilograma svinjskog mesa u prodavnici bila 999,99 dinara, dok je cena junećeg mesa iznosila 1.299,99 dinara.
Kod voća i povrća razlike su još izraženije od proizvoda do proizvoda i od grada do grada. Zato cena koju potrošač vidi na tezgi ili polici ne govori sama po sebi koliko je od tog iznosa završilo kod čoveka koji je proizvod proizveo.
Zašto poljoprivrednik ne može jednostavno da podigne cenu? Zato što tržište nije pijaca na kojoj svaki prodavac sam određuje pravila. Ako jedan proizvođač traži više, kupac može da ode kod drugog. Ako otkupljivač ima dovoljno robe na raspolaganju, njegova pregovaračka pozicija može biti jača.
A poljoprivrednik ima i jedan veliki problem – njegov proizvod ne može uvek da čeka. Paradajz, paprika, breskve, šljive ili grožđe ne mogu mesecima da stoje u šupi dok cena ne postane idealna.
Žetva takođe ima svoj ritam. Kada velika količina robe u kratkom periodu stigne na tržište, cena može da padne upravo onda kada proizvođaču novac najviše treba.
A kupac? Kupac vidi samo poslednji deo priče. Njega ne zanimaju troškovi traktora, goriva, semena ili đubriva – njega zanima koliko košta kilogram paprike, paradajza, mesa ili voća.
I tu nastaje paradoks: poljoprivrednik kaže da je cena koju dobija preniska, a potrošač da je cena koju plaća previsoka. Obojica mogu da budu u pravu. Između njih se nalazi čitav lanac troškova i zarada koji određuje konačnu cenu.
Za Srem ovo nije samo pitanje ekonomije, već i pitanje budućnosti sela. Ako se poljoprivredniku dugoročno ne isplati da proizvodi, posledica nije samo manja zarada jednog domaćinstva. Posledica može biti manje obrađenih njiva, manje mladih koji ostaju na selu i još veća zavisnost od velikih proizvođača i uvoza pojedinih proizvoda.
A Srem ima ono što mnogi drugi krajevi nemaju – ogromno poljoprivredno zemljište, dugu tradiciju proizvodnje i blizinu velikih tržišta. Pitanje je samo koliko novca od tog lanca ostaje na njivi, a koliko odlazi dalje. Jer kada sledeći put na pijaci platimo proizvodsku cenu koju smatramo visokom, vredi se zapitati: Koliko je od tog novca zaista dobio čovek koji je ustao pre svitanja, seo u traktor i taj proizvod proizveo?
Tu zapravo počinje prava priča o ceni hrane.
(SMP)